Упокојио се данас у Господу. Патријарх српски, Господин Павле, 44. на трону српских патријарха. Нека му је вјечнаја памјат. Помолимо се сви за његову душу и не заборавимо никад његове благе речи, а увек су благе биле. Не заборавимо његову молбу, вазда изрицану: "Будимо људи, браћо, Срби!"
Тешких и неразумних деветнаест година био је "први међу једнакима" међу нама. Тешио, молио, храбрио. Попут живог свеца ходио међу нама. Сада, преселио се у царство небеско.Нека му је лака земља и нека му Бог опрости све грехе и души његовој подари рајска насеља...
Сетна, а срећна што у души имам сачуван тај трен, мислим о том дану, 1.децембру 1990. године кад је, између три кандидата, вољом Божијом, изабран тада епископ рашко-призренски Павле, за патријарха српског. Ту вест са Изборног сабора - скоро тајног због неких чудних времена - прва сам сазнала, и прва објавила у свом тадашњем листу "Експрес политици". Сви други медији, у тој ноћи, вест су преузимали од наше редакције...
На устоличењу, сутрадан у Саборној цркви, гледајући га светлог и тихог, знала сам да за духовног вођу добијамо човека налик свецу, чијем вођству можемо спокојни да се препустимо. И било је тако. Пуних деветнаест година миловао нас је наш патријарх Павле својом благошћу. Од данас, имамо сећање на њега, нека нам то буде довољно и велико богатсво, какво и јесте.
Нека му је вјечнаја памјат!
