ДОБРОДОШЛИ!

Драги пријатељи,
Добродошли на блог "Српкињица" да заједно отргнемо од заборава и сачувамо за будућност све лепоте национа коме припадамо

петак, 21. август 2009.

БОГ, ПА КУМ ( и, да ли је тако?)



"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"

Најпрепознатљивији, и најснажнији тренутак је ово у обреду крштења где се дотад некрштена душа уводи у истински, прави живот, живот у Богу, а одриче се Нечастивог. У том, за сваког живог створа изузетном тренутку, у његов живот на посебан начин, осим Крста којим је ту, за убудуће обележен и њиме штићен, улази и особа која га је крстила, која је тиме преузела на себе одговорност да бдије над том крштеном душом више од оца, више од мајке. Да бдије попут Бога, бивши већ његовим изаслаником.
"Бог, па кум!" изрека је у нашем народу. Сличних изрека, а и легенди и прича које осликавају тај посебни кумовски однос је небројено у нашој историји. Најчешће са много узвишености, дубоких значења, великог поштовања, љубави, респекта.
Има и друкчијих, наравно. Људи смо, па и грешимо, чак и тамо где не бисмо смели. Према ономе ко нас је крстио, ко нас је увео у духовни живот, ко је наш духовни отац...
У детињству, слушала сам, полушапатом причане, ретке приче о "проклетствима изневереног кумства". О томе да је некоме ко се оглушио о жељу кума, па свом новорођеном сину дао име друкчије од оног које је изабрао кум, болест напала и преполовила фамилију. Или другу, по којој је неки младић, уместо кума из свог дугогодишњег породичног кумства, без објашњења, узео за кума пријатеља из војске. Ни тај се није добро провео...
Небројене су такве приче кроз српску историју, просто да човек помисли како кумство Србима и није дато као благослов, него као усуд, проkлетство, шта ли. О изневереном кумству Вујице Вулићевића према Карађорђу знамо сви. Оно што је мање познато је да и дан-данас потомци Вујичини, породице Вулићевић из Азање баш и немају још увек "среће у кумовању" и да њих, најблаже речено, некако избегавају да окуме.Због те давне издаје кума, плаћене животом. Лично, породичном лозом сам везана за ту причу, која има и наставак. Убивши Карађорђа, ни Вујица није дуго поживео, каже прича. Мој далеки предак, Гмитар, сестрић Црног Ђорђа, желећи да освети свог ујака, спреми једног дана погачу и ракију, оде у посету Вујици Вулићевићу (а који је опет био његов кум) - на "помирење". Седну, замезе погачу, а Вујица натегну и из балона добар цуг ракије. Гмитар одби ракију. Мало после, у гушењу, оконча свој живот Вујица. У ракији је био отров.
"Како ти нашег Ђорђа, тако ја тебе", кажу да је рекао Гмитар.
Колико је истине у овоме, није поуздано, али свакако стоји тако исписано у "Гитарином житију", својеврсном родослову моје фамилије, од Карађорђа до нас...
А кум треба да се поштује. Почасно место, најбољи есцајг пред њега, најбољи печени брав. И бескрајно поштовање у опхпођењу, па скоро да се у њега, као у цара, и не гледа у очи, него негде поред... Е, било некад!
А онда кренула нека нова "мода" да се, они који нису, како је у Православљу уобичајено, крштени као мали, крсте као одрасли, позивајући за кума најчешће најбоље пријатеље, колеге. И то би било у реду, да тај однос није настављан као са најбољим пријатељем и колегм, а не са кумом. Свакодневна виђања, тривијалности, дневни живот, доносили би врло брзо и сукобе, непоштовање, а то је далеко од онога што треба да буде однос са својим духовним родитељем .- кумом.
Само у савременој историји (рецимо политичкој) имамо неколико нелепих примера издаје кумства, и онога што кумство никако не би требало да буде. Иван Стамболић и Слободан Милошевић су били кумови. Вук Драшковић и Војислав Шешељ, такође. Шешељ и Томислав Николић, исто. А сви знамо како се њихово кумство завршило.
Није кум пријатељ, није комшија, није исто што и рођак који нам, и ненајављено, сврати на кафу. Кума не зовенмо да нам попшрави бојлер, или је боље да га не зовемо. Кум трерба да нам је ту кад смо несигурни, тужни, разочарани, слаби. Тад да му се обратимо и он тад да нам помогне. А он ће знати да нам помогне, сам Бог ће га поучити како. А оваквим односима како се данас све чешће третира кумство, загубила се основна нит, оснивни смисао кумства. Јер, није све завршено чином крштења. Не, тад тек почиње. И обавеза кума да о ономе кога је крстио брине као о свом духовном чеду, и обавеза крштеног да кума бар поштује као свог духовног оца.
Све друго, бива далеко од онога што кумство треба да буде.

1 коментар: