ДОБРОДОШЛИ!

Драги пријатељи,
Добродошли на блог "Српкињица" да заједно отргнемо од заборава и сачувамо за будућност све лепоте национа коме припадамо

недеља, 15. новембар 2009.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ



Упокојио се данас у Господу. Патријарх српски, Господин Павле, 44. на трону српских патријарха. Нека му је вјечнаја памјат. Помолимо се сви за његову душу и не заборавимо никад његове благе речи, а увек су благе биле. Не заборавимо његову молбу, вазда изрицану: "Будимо људи, браћо, Срби!"
Тешких и неразумних деветнаест година био је "први међу једнакима" међу нама. Тешио, молио, храбрио. Попут живог свеца ходио међу нама. Сада, преселио се у царство небеско.Нека му је лака земља и нека му Бог опрости све грехе и души његовој подари рајска насеља...

Сетна, а срећна што у души имам сачуван тај трен, мислим о том дану, 1.децембру 1990. године кад је, између три кандидата, вољом Божијом, изабран тада епископ рашко-призренски Павле, за патријарха српског. Ту вест са Изборног сабора - скоро тајног због неких чудних времена - прва сам сазнала, и прва објавила у свом тадашњем листу "Експрес политици". Сви други медији, у тој ноћи, вест су преузимали од наше редакције...
На устоличењу, сутрадан у Саборној цркви, гледајући га светлог и тихог, знала сам да за духовног вођу добијамо човека налик свецу, чијем вођству можемо спокојни да се препустимо. И било је тако. Пуних деветнаест година миловао нас је наш патријарх Павле својом благошћу. Од данас, имамо сећање на њега, нека нам то буде довољно и велико богатсво, какво и јесте.

Нека му је вјечнаја памјат!

среда, 30. септембар 2009.

О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА



ВЛАДИКА НИКОЛЈ ВЕЛИМИРОВИЋ У РАСУЂИВАЊУ ТРЕЋЕМ ДЕЛА "СРБИЈА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА", ГОВОРЕЋИ О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА, КАЖЕ:

"Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свако признје на ведроме дану.Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну о мравињак. И још поклоне се мравињаку."


Рекао је ово мислећи на оне Србе који су се, после Косовског боја потурчили, изабравши лагодност, а не трпљење, изабравши земаљско, а одрекавши се небеског блага, а да се не постидеше Лазара и Обилића. Данас, нема Османлијског царства да се у његову веру преводе лакоми Срби. Има неких других царстава новца. И има још - лакомих Срба.Ослепљени "сјајем" тог света још би и да поведу цео српски народ тамо куда су се, лакоми и обневидели, запутили. И још хоће да убеде васцело Српство да су они старозаветни Мојсије. А народ, онај видећи, зна да су они тек Домановићеве "Вође". Знају ли они то?

уторак, 22. септембар 2009.

JESMO LI MI LUD NAROD?



Bojim se, psiholozi će, ne dvoumeći se, potvrditi gornji naslov. Da, Srbi su lud narod, složiće se i oni, i svi pedantni hroničari vremena, kad se pogleda kolika je količina besa i agresije koja ili preti, ili eskalira, zavisi već od toga kolika joj je šansa za ispoljavanje data.
Oko razloga srpske agresivnosti u poslednje vreme, nećemo se lako složiti, ali ćemo se složiti da je ima. I to više nego za vreme ratova na eks-jugoslovenskim teritorijama. A tad je strepnje od fronta, i oružja, bilo onoliko. Ima je više nego za NATO-bombardovanja. Čini mi se da je ono psovanje aviona Alijanse bila dečija igra u odnosu na ove današnje besove... Agresije je više sad nego 90-ih kad smo, uglavnom, bili gladni, skoro očajni. Bilo je i tada pretnji, ubistava, i to mnogo, ali sve je to bila stvar razračunavanja gangova, čiji akteri su se svi, manje-više našli na kraju u čitulji.
Danas, nemamo sankcije, bombardovanje, ratove u okruženju, mafijaške krvave obračune, ali je pitanje bezbednosti u Srbiji najednom, postala tema broj jedan. Zato što je brutalno pretučen jedan Francuz koji je samo hteo da navija, a sad se bori za život. Pa je pretučen, grubo, jedan Australijanac, samo zato što je govorio engleskim. Pa su pretnje i pripreme za prebijabje i ubijanje gejeva i lezbijki bile tolike da MUP nije nikome ko bi se u terminu zakazanom za njihovu paradu našao tu mogao garantovati bezbednost... Pa se Nenadu Čanku i Bojanu Kostrešu preti smrću već onoliko puta da su se pitali da li to uopšte da prijavljuju policiji...
Ne znam da li smo lud narod.
Znam, agresije je u nama svima poprilično. I ispoljava se prema svemu stranom: francuskoj himni kojoj se zviždi, stranim državljanima, lezbo-gej populaciji (kao valjda prema nečemu takođe stranom, uvezenom). Ne znam koliko su te navijačke grupe, pune gneva i jeda, predstavnici srpskog naroda (reprezentativni svakako nisu), ali je to manje važno. Važno bi trebalo da bude otkud tolika količina gneva koje nije bilo ni prema nekom "zalutalom" Hrvatu, na Terazijama, 90-ih, recimo. Nije tada ni on linčovan, tučen, jer je govorio "kaj" a usudio se da kroči u Beograd.
Danas, skoro nasmrt prebijaju se Francuzi. Ili Australijanci.
Možda smo lud narod.
A možda smo samo izneveren narod kome je dosta čekanja da bude bolje, a već deseta godina ide od kada izvojevasmo revoluciju posle koje je trebalo da dođe to "bolje". Nije došlo.
Dobro je jedino nekim novim gospodarima Srbije, niotkuda došlim, a sada vlasnicima hiljada hektara, hiljada zgrada, hiljada firmi, miliona sudbina koje gube strpljenje da će i njima jednom da bude dobro, pa ključaju gnevom.
Andrić na jednom mestu govori o pogubnosti bivanja jednog naroda u vlasti drugog duže vreme,i o rezultatima loše uprave kad se izgubi svaka procena o tome ne samo šta je korisno, nego i šta može da šteti.
U čijoj su to vlasti Srbi i Srbija predugo, pa počinjemo da gubimo kompas o tome šta nam je činiti? Pa činimo pogrešno: divljamo i prebijamo, a nikad takvi nismo bili. Bar ne "na svom terenu", rečeno navijačkim rečnikom.
Ne znam. Znam samo da nismo lud narod.Ali možemo uskoro da postanemo. Da se pretvorimo svi pomalo u navijače, koji lome, tuku, biju, a niko im nije rekao da to i nije njihova utakmica. Ili da su golmani promenili strane. Ili, da je sudija već svirao kraj. A možda čak i da nas je Evropa kaznila pa se ovo Balkansko finale ima igrati bez publike. Zbog ranijeg nedoličnog ponašanja.
Ne znam. Prekidam utakmicu. Sviram kraj.

петак, 21. август 2009.

БОГ, ПА КУМ ( и, да ли је тако?)



"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"

Најпрепознатљивији, и најснажнији тренутак је ово у обреду крштења где се дотад некрштена душа уводи у истински, прави живот, живот у Богу, а одриче се Нечастивог. У том, за сваког живог створа изузетном тренутку, у његов живот на посебан начин, осим Крста којим је ту, за убудуће обележен и њиме штићен, улази и особа која га је крстила, која је тиме преузела на себе одговорност да бдије над том крштеном душом више од оца, више од мајке. Да бдије попут Бога, бивши већ његовим изаслаником.
"Бог, па кум!" изрека је у нашем народу. Сличних изрека, а и легенди и прича које осликавају тај посебни кумовски однос је небројено у нашој историји. Најчешће са много узвишености, дубоких значења, великог поштовања, љубави, респекта.
Има и друкчијих, наравно. Људи смо, па и грешимо, чак и тамо где не бисмо смели. Према ономе ко нас је крстио, ко нас је увео у духовни живот, ко је наш духовни отац...
У детињству, слушала сам, полушапатом причане, ретке приче о "проклетствима изневереног кумства". О томе да је некоме ко се оглушио о жељу кума, па свом новорођеном сину дао име друкчије од оног које је изабрао кум, болест напала и преполовила фамилију. Или другу, по којој је неки младић, уместо кума из свог дугогодишњег породичног кумства, без објашњења, узео за кума пријатеља из војске. Ни тај се није добро провео...
Небројене су такве приче кроз српску историју, просто да човек помисли како кумство Србима и није дато као благослов, него као усуд, проkлетство, шта ли. О изневереном кумству Вујице Вулићевића према Карађорђу знамо сви. Оно што је мање познато је да и дан-данас потомци Вујичини, породице Вулићевић из Азање баш и немају још увек "среће у кумовању" и да њих, најблаже речено, некако избегавају да окуме.Због те давне издаје кума, плаћене животом. Лично, породичном лозом сам везана за ту причу, која има и наставак. Убивши Карађорђа, ни Вујица није дуго поживео, каже прича. Мој далеки предак, Гмитар, сестрић Црног Ђорђа, желећи да освети свог ујака, спреми једног дана погачу и ракију, оде у посету Вујици Вулићевићу (а који је опет био његов кум) - на "помирење". Седну, замезе погачу, а Вујица натегну и из балона добар цуг ракије. Гмитар одби ракију. Мало после, у гушењу, оконча свој живот Вујица. У ракији је био отров.
"Како ти нашег Ђорђа, тако ја тебе", кажу да је рекао Гмитар.
Колико је истине у овоме, није поуздано, али свакако стоји тако исписано у "Гитарином житију", својеврсном родослову моје фамилије, од Карађорђа до нас...
А кум треба да се поштује. Почасно место, најбољи есцајг пред њега, најбољи печени брав. И бескрајно поштовање у опхпођењу, па скоро да се у њега, као у цара, и не гледа у очи, него негде поред... Е, било некад!
А онда кренула нека нова "мода" да се, они који нису, како је у Православљу уобичајено, крштени као мали, крсте као одрасли, позивајући за кума најчешће најбоље пријатеље, колеге. И то би било у реду, да тај однос није настављан као са најбољим пријатељем и колегм, а не са кумом. Свакодневна виђања, тривијалности, дневни живот, доносили би врло брзо и сукобе, непоштовање, а то је далеко од онога што треба да буде однос са својим духовним родитељем .- кумом.
Само у савременој историји (рецимо политичкој) имамо неколико нелепих примера издаје кумства, и онога што кумство никако не би требало да буде. Иван Стамболић и Слободан Милошевић су били кумови. Вук Драшковић и Војислав Шешељ, такође. Шешељ и Томислав Николић, исто. А сви знамо како се њихово кумство завршило.
Није кум пријатељ, није комшија, није исто што и рођак који нам, и ненајављено, сврати на кафу. Кума не зовенмо да нам попшрави бојлер, или је боље да га не зовемо. Кум трерба да нам је ту кад смо несигурни, тужни, разочарани, слаби. Тад да му се обратимо и он тад да нам помогне. А он ће знати да нам помогне, сам Бог ће га поучити како. А оваквим односима како се данас све чешће третира кумство, загубила се основна нит, оснивни смисао кумства. Јер, није све завршено чином крштења. Не, тад тек почиње. И обавеза кума да о ономе кога је крстио брине као о свом духовном чеду, и обавеза крштеног да кума бар поштује као свог духовног оца.
Све друго, бива далеко од онога што кумство треба да буде.

четвртак, 13. август 2009.

ТЕОФИЛОВА ГЕЈ-СРБИЈА



Некад између Истока и Запада, или између небеског и земаљског царства, Србија је ових дана стављена пред нови избор: геј или стрејт варијанте. Да се пита Теофил Панчић, умни колумниста београдског недељника "Врерме". У најновијем броју овог часописа, под насловом "Четири зида " ( може се цео текст видети на www.vreme.com ), а непосредно пред најављену параду поноса свих српских лезбијки и гејева ( за коју наравно није извесно да ли ће се овог пута одржати - прошли пут је "угушена у ћушкама и модрицама!), Панчић покушава да из једног новог угла ( а мудри колумнисти увек то чине зар не?) осветли појаву педерастије.
Осим што пореди неупоредиво ( брак и развод Драгана Ђиласа и сексуалну оријентацију гејева), прозива оне који друкчије од њега мисле, гледе хомосексуализма ( оп.а. "Гледе" је иначе Панчићева нова омиљена реч), остаје нејасно шта је хтео да постигне овим текстом, осим што је, ничим изазван, бацио рукавицу у лице онима којима је још до традиционалних вредности стало. И који "европску демократију" не схватају као да се "све може". Па и да педери парадирају центром града...
Елем, одговорих ја г-дину Теофилу-кол(ум)ном-Панчићу, на мејл Времена, са све именом и презименом испод текста, али се бојим да то моје писаније светла дана на страницама "Времена" видети неће.
Зато, Блогеру и Богу хвала, то може овде. Ево мог одговора слободоумном, европихитајућем и гејевима-заштитнички-расположеном Теофилу.


КАД ЧЕТИРИ ЗИДА ХОЋЕ ДА ПОСТАНУ ТРИ


Горњи наслов би требало да буде наслов мог коментара на Вашу колумну. И, осим наслова, Вама као паметном човеку, и није потребан никакав текст испод њега да би Вам се рекло шта желим да кажем. Зато и нећу рећи, разумели сте, господине Панчићу.
О Вашем необично детаљном нападу на оне који друкчије гледе хомосексуализма мисле од Вас ( конкретно о ставу Слободана Антонића ) могу само да додам: има их још који су таквог мишљења. Један се зове Ратко Дмитровић и ономад је, ако се не варам, своју колумну на дилему шта са хомосексуализмом насловио са "А ШТА ЋЕМО АКО ВОЛИМ КОЗЕ?" И, збиља, шта ћете са онима који воле козе, господине Панчићу? Хоћете ли и њих бранити. И они су сексуална мањина...
А о грађанину Ђиласу градоначелнику Драгану о коме говорите у овом тексту? Па, шта рећи, њега сте ионако узели тек као шлагворт за Вашу тезу. Потпуно неоправдано сте га стрпали у ову причу, али ваљда на то, као колумниста, имате право.
Као и ја да Вам овако одговорим.

Искрени стрејт поздрав,
Тодора Шкоро

п.с. Геја у себи кријем к'о змија ноге. Ваљда тако треба!

уторак, 11. август 2009.

ДОКЛЕ ВИШЕ ПОДЕЛЕ?

Урбана и рурална, европејска и назадна, демократска и конзервативна, плаћеничка и патриотска... Србија, наравно. Никад више таквих подела, него данас, чини се. И свако, коме педигре сеже тек до тога да је знан свом комшилуку, а има неку моћ да се јавно огласи, такмичи се увођењем нових и нових подела Србије. Докле више? И јесу ли те поделе неопходне? И знају ли њихови творци да оне такве могу да буду погубне?
А различитости су друга ствар. Одувек их је било, и Богу хвала да је тако. И у земљи Србији, кроз њену историју. Али се никад, као сад, чини ми се, користећи те благодарне разлике, не манипулише њима да би се створиле поделе, а с поделама и конфронтације, сукоби, невоље, зло. Коме то треба?
Бивало је, у време настанка вишестраначја у Србији, с почетка 90-их много више опција, кад су се једном родиле: и политичких, и културолошких, социјалних... Тада је то био плурализам. И никоме није падало на памет да целу Србију тако грубо као данас дели на пола (а процена је да је то баш ПОЛА; пола "ове", пола "оне" Србије). Осим, наравно, тежње једног дела Србије, да смени владајући режим који су потом и сменили. Али ни тада, у тој тежњи, ако ме сећање не вара, није се Србија овако делила, као сад.
А онда је режим смењен. Победила једна друкчија опција. И, рекло би се, потрребе за конфронтацијом више није требало да буде. Али... Победници су заборавили да својом победом нису неутралисали и некакву друкчију Србију, друкчије мишљење, да оно постоји. И треба да постоји. Али се бојим да оваквим, често увредљивим поделама и супротстављањима нећемо постићи ништа добро.
И бојим се да ту поделу иницирају управо они којима су уста пуна демократије и Европе. Не схватају да њихову фасцинацију Европом не морају да деле сви. И не треба да је деле. И не схватају да тон којим се обраћају "друкчијој" Србији не слути на добро, не води ничему добром. И не схватају да ваљда у свим земљама света постоје такве различитости, па се од тога не прави платформа за сукобе, тако што ћете део свога народа етикетирати, прозивати, трпати у "назадне" или шта-год-било.
Некидан, млади аналитичар, усхићено, инспиративно, не трепнувши, подели Србе на "Евроидеалисте", "Евросумњивце", "Еврореалисте" и... можда још некако. Очаран, вероватно, сопствним открићем. Не приметивши бесмисленост параметра по коме нас дели. А параметар се зове Европа. И не паде му на памет да та његова подела није на добро.
Зашто некоме не падне на памет да говори о јединству, о ономе у чему смо сложни, а сложни једино можемо да будемо јаки (у чему-год). Овако, галамећи о поделама, скоро оркестрирано, наводе на (можда параноично) мишљење да то чине по налогу. Нечијем. Не знам Чијем.
Уједињени (у невољи, наравно), на мостовима и трговима за време бомбардовања, нешто се и нисмо свидели неким моћницима, ако ме сећање служи.А кад нас изделе, па још окрену једне против других, лакше је...Њима. Ко год да су.

понедељак, 10. август 2009.

SIMBOLIKA HLEBA U SRBA


Drugde se hleb deli na beli, crni, ražani, ječmeni, baget ili kako drukčije, a u Srba, postoji i neka druga podela, bogata, poučna, višeznačna.Od rođenja pa do smrti (i posle!) u našem narodu uloga hleba u svim značajnim prilikama u životu je skoro na prvom mestu.
Tako umamo uštipak, česnicu, kumovsku pogaču, vasilicu, slavski kolač, poskuricu...Naravno, reč je o obrednim vrstama hleba,koje ne verujem da je iko pobrojao jer se od sela do sela, od juga do severa Srbije razlikuju veoma. Ali je jedno isto: ni rođenje, ni venčanje, kumstvo, krštenje, sahrana, Božić, Uskrs, čak samo ni dragi dobrodošli gosti, ne mogu zamisliti bez odgovarajuće vrste hleba.
Pogačom se zovu kumivi i prijatelji na veselje. Kumovi pogaču donose na to veselje. Kad se dete rodi, vodi se zdravo muško dete da "grize uštipak", hleb, specijalno umešen za tu priliku, a taj ugriz bi onda pojela dojilja-majka, da ima više mleka i novorođenče bude napredno.Slavski kolač je prva briga svake domaćice,kad ide blagdan. Zamešen od osvećene vodice, nošen u crkvu na dan krsnog imena, sečen i podeljen gostima za slavskom trpezom.
Česnica u nekim krajevima Srbije biva pravljena kao suva pita sa orasima, u nekim kao hleb. Umešena na Badnji dan, ukrašena i u njoj sakriven zlatnik koji bi onom članu domaćinstva koji je nađe u svom parčetu donosio blagostanje. A za odlaske na groblje, prvih pola godine ili godinu, u nekim krajevima se za dušu pokojnika posebno mese i nose mali okrugli hlebovi - poskurice.
Hlebom se,kao telom Hristovim, pričešćujemo posle posta.
Hlebu, osim Bogu koji nam je život dao, dugujemo i život na ovom svetu.
Sa hlebom se rađamo, sa hlebom umiremo.

субота, 1. август 2009.

ОЛАКО БАГАТЕЛИСАЊЕ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ



Не треба, чини се понекад, српском народу нико да га ниподаштава и оспорава. Исто онако као што умемо да о себи често мислимо ( и друге убеђујемо) да смо најстарији, да смо "небески", тако умемо, Бог зна зашто, да своје вредности и - багателишемо. И то више и боље него што би то учинио ико са стране, нечасних намера.
Нисмо ни најбољи, ни најхрабрији, ни увек у праву. Много тога нисмо, поготову тамо где је тешко измерити шта јесмо. Али, минулих дана устврди се давна претпоставка да смо ( по скали и мерилима Менсе, дакле - "измерено") - међу најинтелигентнијим народима! И то прође скоро као мала вест у медијима. Ником ништа. Као да није ништа.
А том олаком багателисању сопствене памети сами највише доприносимо.И неће бити да је та цела прича " скоро ништа". Јер, потврда је стигла из Менсе (засад) једине светске асоцијације , признате, којој и јесте посао да "мери интелигенцију". Уз Словенију и Израел, Србија је у врху по интелигенцији. И то не по броју оних који имају коефицијент достојан чланства у Менси ( тај број је око 5.000) него по "пролазности" оних који се тестирају, међу "паметњаковиће" и "генијалце".
У Србији је та пролазност - 43 посто! Преведено, значи да је скоро свако други у Србији натпросечно интелигентан! А процена Менсе је да је - на глобалном ниовоу - тај број негде око 2 одсто!
Поводећи се за оним предрасудама да Срби "увек нешто мувају" из Менсе су раније већ слали своју комисију код нас да се утврди да ли је све по прописима. с обзиром на показане резултате тестова који су били вредни дивљења. Било је све у реду. Никаквог мувања, преписивања, једноставно - интелигентни смо и то много више од других!
На неке коментаре наших дежурних "сумњиваца" да су то све они који су већ радили тестове, па су их "провалили", или су то деца чланова Менсе, или да на тестирање и одлазе они који "знају да су интелигентни", па стога толика пролазност - не треба се обазирати. Јер, интелигенција није ни ствар писмености, ни образовања, нити ико може да "зна" колико је интелигентан и да ли стварно јесте, док то не измери. И интелигенција не може да се развије. Целог века смо интелигентни онолико колико јесмо. Засад, једина валидна институција која то мери је Менса. А њени последњи резултати, после летњег тестирања кажу да је "сваки други у Србији - генијалац" ( мало слободније преведено).
Скоро, па небески народ!
Али...
Увек има неко "али". Овога пута, оно је у нама. Нисмо ни пословни, ни успешни, ни богати, ни образовани,ни...много тога што бисмо могли, с обзиром на то какав интелектуални потенцијал поседујемо. И то доказан, измерен. Зашто?
Па, зато што је интелигенција тек потенцијал, а за све стварне успехе у животу треба много рада, учења, реда, дисциплине, упорности...Знамо, не треба никаква студија да нам то измери, да у свему побројаном нисмо најбољи. Наспротив, сва је прилика да смо ту негде у зачељу...
А Словенци и Јевреји са којима смо, по интелигенцији у врху? Па - сви знамо.
Зашто, дакле - зашто се у Србији тако лако багателише интелигенција?
Можда је за то у почетку крива породица и друштво из паркића који на екстра интелигентну децу гледају често као на "чудаке" и схватају их неозбиљно. Касније, колико знам, у редовном школовању не постоји никакав план који би такве обухватао и помогао им у развоју. А о непотизму, "везама", политичкој припадности као услову да би се негде, касније у каријери напредовало - да и не говорим. Интелигенција ту никад не буде услов!
"Коме је Бог ујак лако му је бити анђео" је српска изрека. Не верујем да би један просечан Немац могао да је разуме.
Ономад, истраживачкој станици у Петници код Ваљева, јединој те врсте на Балкану, која окупља талентоване младе ( што ваљда подразумева и интелигентне) замало је припретило затварање! Министарство смањило буджет за те намене! Изгледа да им не требају паметни, па још и да их школују...
Били потребни, или не, интелигентним људима Србија обилује, то је сушта истина. Али је тужно што је то некако осуђено да остане "мртав капитал". Сурова је истина, али је истина, да чак од оних 5000 натпросечно интелигентних у Србији чланску карту Менсе има тек негде око 900 њих. Остали немају пара за годишњу чланарину...
Разлог за понос, или за тугу?.
И за једно, и за друго, чини се.
И то је Србија.

Тодора Шкоро

петак, 31. јул 2009.

СВЕ НАС НОСИ БОГ...





Прича која следи није привилегија било ког национа, па ни српског.
Говори о Богу, говори о човеку, говори о Богу у човеку. У њу, кратку и једноставну, стало је све: и судбина, и нада, и патња, и љубав. И смисао, пре свега.
Може да промени живот, и промениће га, онда кад човек буде спреман да је чује и разуме.



Ходили су, каже легенда, један крај другог човек и Бог пешчаном морском обалом која је симболизовала човеков животни пут. Крај њих су , као на филму, промицале слике из човековог живота: веселе, тужне, тегобне, ведре...У једном моменту, човек застане, окрене се, погледа иза себе и каже:
"Боже, видиш ли да су, у мојим најтежим периодима у животу, у песку остали отисци само једних стопала. Зашто си ме напуштао, господе, кад ми је било најтеже?"
Бог му одговори:
"Нисам те напуштао, ја сам те тад носио."

среда, 29. јул 2009.

ШИРОКО СРЦЕ (СЛОВО О ГОСТОЉУБИВОСТИ)


Једино се ваљда код нас, за трпезом, госту каже: "Ма узми још, како не можеш!", чак и кад није више гладан. Једино код нас баке и маме склањају најбољу пршуту, а отац најбоље вино чува "за госте". И то не само за крсну славу, него и наче. Једино код нас се госту кад се испраћа, деле поклони. Другде се поклон носи кад се у госте пође...
Широка, бескрајна срца је овај народ у својој гостољубивости. Одвајкада. И данас, кад је немаштина притисла, није се то променило. Не знам узроке тој појави, битно различитој него у свету. А свакаква тумачења сам чула. До тога чак да нам та наша, већ пословична гостољубивост служи да се њоме бусамо, да машемо њоме пред светом, охоли што је тако, надмоћни...Свашта! Не бих имала против да други буду тако охоли, па и надмоћнији у томе од нас, па да нас онда погосте најбољим што имају у својим богатим кућама, дају нам последње што имају онако као ми њима кад дођу из Скандинавије, Америке, Јапана, свеједно
Али, не. Па њима ни рођена мајка не долази у кућу непозвана, ненајављена, ако уопште долази. Они у кафани плаћају своју, а пријатељ своју кафу. И то им је сасвим у реду. Али им, после краћег чуђења, буде сасвим у реду и то што, гостујући у нашој кући, добијају најбољи лежај, најсочније парче меса, највећи колач.
Не знам зашто уживамо у нашој гостољубивости. Можда јер су нас баке још давно научиле да "тако треба". А можда ипак да покажемо да смо "бољи од њих", није ни важно. Важно је да тиме сви добијају. И наши гости, краљевски почашћени, и ми, срећни кад их угостимо како ваља. А ако се иза тога и крије сујетна потреба за истицањем да "смо бољи", не видим шта је ту лоше. Не желимо да будемо гори, него бољи, забога!
Знамо ми да ћемо се само делећи обогатити и да из стиснуте шаке можда ништа неће испасти, али у њу неће ни пасти. И живот би нам био неупоредиво сиромашнији кад не бисмо отварали своја срца и домове увек кад треба, свима којима треба. А кад гости оду, а остану пуне пепељаре и празне чаше, увек остане и понека лепа прича за препричавање. Ево једне, збила се стварно:
Давних дана, док су ову земљу походили туристи у много већем броју него данас, заустави се ауто са страним таблицама испред баште са столовима и сунцобранима. Седну уморни, зајапурени Немци. Наруче "ајне клајне кофи". И добију кафу. И ратлук, и чашу изворске воде. И мезе успут. Збуњени, ипак се погостише свим понуђеним. На поласку хтедоше да плате. "Не треба", рече човек. "Погрешили сте. Ово није кафана, ово је моја кућа".
Такви смо ми.

ТОДОРА ШКОРО

уторак, 28. јул 2009.

РЕЧ НАША, НАСУШНА



Као хлеб, постала је и реч наша, разумљива, милозвучна - насушна данас. Или нас бити неће ускоро.
Знана је истина да језици могу да изумру, и изумиру. И знано је да пропаст једног национа креће од прогона његовог језика. Спор, али сигуран начин да један народ буде затрт је угушити његов језик. У Србији, тај суноврат чак није ни спор. Ношени на крилима глобализације, неких нових технологија, ни приметити нећемо кад будемо остали без својих крила. На првом месту без језика,
Све се мање разумемо. Чини ми се, и тамо где није морало (ако негде уопште мора!) домаће речи су замењене страним, било енглеским, било језиком те нове технологије и новог вида општења, познатом као Интернет.
Наравно, није сва кривица у Интернету, било је те тежње за туђицама у говорењу и пре него што се он појавио. Али спорадично. Данас, међутим, за оне којима је и даље тек телевизор врхунац технологије, разговор, нарочито међу младима, био би потпуно неразумљив.
Огорчену због тога, није ме утешио ни стид и збуњеност младића у продавници техничке робе који ми је објашњавао све предности овог или оног модела рачунара, кад сам га грубо прекинула и питала:"Можете ли ми то објаснити на српском?"
"Не могу", рекао је покуњен.
Касније, видела сам да је можда у праву, али то свакако не оправдава олако одрицање од нашег, а својатање туђег језика. Не може ми нико оправдати што у централним градским улицама, тек свака десета или двадесета радња има име које тек личи на српску, или је српска реч. А о ћирилици да и не говоримо, мада је и латиница изворно српско писмо, да се разумемо. О речнику и "вокабулару" ( ето, не одолех!) наших млађаних новинара да и не судимо. Разумљив, лепорек српски се може чути тек из уста старијих новинара. Или прочитати из њихових пера. А све их је мање.
" Твој је проблем што ти смета, ти говори српски, па нека те цео свет разуме!", могао би неко и тако да узврати на ово моје настојање, и још приде да ме прогласи назадном, или, не дај Боже, националистом у ОНОМ смислу. А нисам. Ни назадна, ни националиста у ОНОМ смислу. И није проблем само мој, мој је најмање. Биће то проблем свих нас већ у следећој генерацији коју, ако поживе, прабаке разиумети ама баш ништа неће. А кад изгубимо језик, изгубићемо себе, бићемо туђи. Или ничији. Или ни нас ускоро бити неће.
Драге Јонаш више нема да се од ње учимо уху милом говору. А у школама, не знам како данас професори српског и књижевности говоре, којим језиком уче те младе, и који језик дозвољавају да од њих чују. Али, можда је све залуд... Јер, видех пре неки дан бајке, не баш Андерсенове, него неке нове и згранух се: у њима је толико неких жаргонских речи, несувислих, непотребних, штетних, нелепих...Да се разумемо, нисам присталица архаизама ( јер и они подједнако могу да звуче ружно и непримерено као и туђице). Говорим само о српском, нашем, разумљивом говору који лагано ишчезава.
А реч? Па реч је смисао, у њој је суштина, она је спона, отеловљује блискост, разумевање, сам живот. И Бога, ко то може да схвати. Одрекнемо ли се ње, и света, и себе, и Бога смо се одрекли. А прихватањем туђег само ћемо изгубити тло. Јер, и такви, туђинцу ћемо остати туђини, а својима више нећемо бити своји.
Лично, имам једну особину, давно откривену, да неке људе памтим по речима које изговоре и које, што се мене тиче, увек некако остану њихове, на њих ме сећају, захвалну што су ме њима поучили, што су ми их даривали.
"Непослух" је једна од њих. Реч коју волим, коју неизмерно волим, ваљда по оној познатој да је Србину најдража реч "нећу", а ја је, ето, значењем истим, замених речју - непослух. Необична у први мах, али исправна, крије се у првом стиху превода Милтоновог "Изгубљеног раја". Сачинио га је Милован Ђилас док је био утамничен. И мени, младој студенткињи књижевности на првом новинарском задатку ( о промоцији те књиге), подарио ту дивну реч, да је чувам, памтим. Годинама потом, као Ђилас у Изгубљеном рају, нађох ја место свом на дар добијеном "непослуху" у једној краткој песми. Поделићу је са вама:

И снова, и бола
И дрхтаја, и очаја
И милодуха, и непослуха
Душа ми пуна и буја, растрзана,
Уз вечни страх од зла и бездана.

Имам таквих речи још, чувам их и делим, као поклоне. Па ко уме да чује, чуће.Ово је ионако намењено онима који , као и ја, знају да је данас, више него икад, реч разумљива, знана, наша, српска, постала као хлеб наш .Насушна.



Тодора Шкоро

субота, 25. јул 2009.

СРБИЈА НИЈЕ ШАКА ПИРИНЧА...

"Србија није шака пиринча да је позоба свака врана која овуда пролети..."

Да ли је тако? Да ли је тако још увек, као у доба Лазарево, кад се о Србији овако мислило? Кад су Срби тако о Србији зборили. И тако је бранили, од свих врана које пролећу.
Намножило се, од доба Лазарева до данас и врана, и гавранова, а и лешинари круже затамњеним српским небом. Све их је више.
А Срба који ће да је одбране све мање. Постали несрби, ваљда, шта ли. Расипају ту шаку пиринча, расули је већ сву мислећи да ће тако да умилостиве и нахране јата гладних врана што креште над српским небом. Нису их нахранили, ишту још гладне птичурине. А шака већ скоро празна. Тек понеко зрно остало.
О том зрну говорим. Не дам га, не дам оно зрно које мени припада гладним неманима, не дам га ни несрбима који га у моје име просипају. Имам право на моје зрно српства. Да га чувам, утоплим, да проклија, порасте, роди, напуни амбаре...
Јер нећу да се храним туђим зрневљем, горко је. И туђе је.
А не мрзим туђе. Али га и не желим, а нико ми га и не нуди, само хоће моје да узму. Не дам
Не дам моје зрно.