ДОБРОДОШЛИ!

Драги пријатељи,
Добродошли на блог "Српкињица" да заједно отргнемо од заборава и сачувамо за будућност све лепоте национа коме припадамо

недеља, 25. јул 2010.

KOSOVO, PRAVO I (NE)PRAVDA



Piše: Todora Škoro

“Srpska država i srpska politika su poražene, a Kosovo slavi…” Ovako se, u prvim izveštajima, opisivala situacija nastala posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, po pitanju Deklaracije kosovskih Albanaca, koji je presudio da – deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova - nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom!
Izvodeći jezičke vratolomije u formulisanju ovakve odluke, kad su je donosili, sudije ovog suda su, međutim, posredno – ipak stale na stranu secesionista, dale im vetar u leđa, a ovakvom odlukom praktično porekli sami sebe. O pravdi ovde nema ni naznaka, a i pravo je duboko poraženo. Svoje ingerencije ovakvim “pranjem ruku” i polu-nemuštom presudom su, ustvari, praktično predali – politici. Onoj najvišoj, onoj koja se sprovodi na Ist Riveru.
Haške sudije su, podsetimo, svoj konačni stav objasnile time da i nisu ulazili u predmet (suštinu) deklaracije, jer od njih to i nije bilo traženo, nego su samo odgovorili na pitanje kakvo im je bilo postavljeno od strane srpskih vlasti: da li je Deklaracija o samoproglašenju Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom. I odgovorili su da – nije. A da li je secesija protivna mnogim međunarodnim pravnim aktima, o tome nisu raspravljali, jer to i nisu bili pitani! Prilično licemerno, ali pravno korektno.
Ni “naknadna pamet” ovdašnjih vlasti o tome zašto su pitanje postavili na takav način i da li bi odgovor bio drukčiji da je pitanje bilo: jesu li su kosovski Albanci imali pravo na secesiju, ne ohrabruje. Ministar spoljnih poslova Srbije reče da je “stav vlasti bio da bi ovako postavljeno pitanje donelo najmanje štete Srbiji…” Čini se, kao da se time priznalo da bi odgovor i inače bio na strain Albanaca. Kao što je i do sada bio, uvek, već deceniju, Ili dve.
Zato prosečan Srbin danas jedino može da se pita zašto se uopšte i polagala nada u dotični Sud pravde u Hagu? I šta je drugo trebalo ćiniti umesto toga? I - šta sada činiti, ako išta može da se učini, kako se ne bi legalizovala apsolutno protivpravna secesija jednog dela suverene države?
U to ime ( “spasavaj što se spasiti može”) srpska vlast je već razaslala pedesetak emisara predsednika Srbije koji će onim zemljama koje do sada nisu priznale Kosovo, objasniti kako treba da istraju na tom putu i ubuduće ga ne priznaju. Istovremeno, zvaničnici sampoproglašene države Kosovo su širom sveta poslali više od sto svojih “lobista” sa ciljem da neke druge zemlje, dosad neodlučne, ubede kako je priznanje nezavisnosti države Kosovo legitiman čin. Nije teško pretpostaviti ko će u ovoj utakmici profitirati, tim pre što ovi drugi imaju argument toliko jak koji se zove – presuda Međunarodnog suda pravde u njihovu korist.
Pozivanje Srbije na jezičke nedoumice iz Presude, kao i na činjenicu da bi, ako se presuda shvati kao posredno priznanje legitimnosti secesije Kosova, time bila naneta nepopravljiva šteta međunarodnom pravu, kao da izgleda nikoga ne brine. Sad se težište pomerilo na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija gde će, ako do njenog sledećeg sazivanja, Kosovo bude priznalo još pedesetak zemalja, predstavnik ove srpske otete teritorije dobiti svoju stolicu. A onda će za sve da bude kasno.
Srpski, dosta jak, i logičan argument, da će na ovaj način da budu ohrabreni mnogi secesionistički pokreti u svetu na putu svog otcepljenja, mogao bi da zabrine ceo svet, a ne samo UN i Sud pravde koji su ovu Pandoriunu kutiju i otvorili, kad se ne bi imalo u vidu da – nisu svi secesionisti na svetu isti. Onima, kojima su NATO, UN pa čak i Međunarodni sudovi prava bili naklonjeni, mogu da se nadaju svojoj držvi, mimo svakog prava. Neki drugi to ne mogu. U ovom slućaju, jasno je da je Kosovo rođeno sa blagoslovom svetskih moćnih institucija. Što ne znači da će isti slčučaj biti sa Abhazijom ili Južnom Osetijom, na primer.
U svetu gde je pravo grubo pogaženo, svako sve može da pokuša. Pa i secesionisti mnogih zemalja da se otcepe. Ali, još uvek ostaje – sila. A ona je u rukama onih istih koji su i vlasnici prava, koje su za ovu priliku pretvorili u ne-pravo. U nekom drugom slučaju, možda ga pretvore i u – silu. Uostalom, rat je možda i profitabilniji biznis od narkotika, recimo u okvirima novog svetskog imperijalizma. A u tom novom svetu vrhunsko božanstvo je – novac Zbog njega, danas se nasilno cepa jedna država, a sutra će u nekoj drugoj da se zametne rat. Zavisi od toga šta će već više novca doneti .
Već viđeno. U zemlji Srbiji.

уторак, 13. јул 2010.

GROZDANA OLUJIĆ DECI IZ DIJASPORE PORUČUJE:"ČUVAJTE SVOJ JEZIK"


Azanja.- Pričala im je bajke, a oni, užarenih očiju slušali i dobacivali, dopunjavali je, radujući je što i „Šarenorepu“ i „Zlatokosu“ i mnoge druge njene, širom sveta poznate bajke znaju odlično. I na srpskom i na jezicima zemalja odakle dolaze. Tako je u Azanji izgledao susret aktuelne NIN-ove dobitnice za roman godine, Grozdane Olujić, i stotinu srpske dece iz dijaspore, okupljene u, već tradicionalnoj Letnjoj školi Sveti Sava, koja se po 16. put održava pod rukovodstvom profesorke Radmile Kunčar, a uz podršku ministarstava za kulturu i dijasporu.
Okupljeni iz celog sveta, tokom jula i avgusta, u Azanji i Kusatku biće mališani naših iseljenika, smešteni u domovima svojih ovdašnjih vršnjaka, u ovoj specifićnoj školi koja se voli i u kojoj se uči kako se voli i ne zaboravlja otadžbina. Svoju omiljenu književnicu dočekali su ushićeni, tiskali se želeći da se slikaju s njom. Pre pričanja bajki koje su svi znali, ali ih rado iz njenih usta pažljivo slušali, Grozdana Olujić je mališanima poručila:
- Čuvajte, deco, svoj jezik kao sebe! Učite sve te strane jezike, ali svoj ne zaboravljajte! Ako jezik sačuvate, sačuvaćete i ovu zemlju, to je važno da znate. U ovoj knjizi, „Glasovi u vetru“, nagrađenoj, ja takođe o tome pišem. Vi je još ne možete razumeti, ali vam kažem najvažnije: ne zaboravljajte maternji jezik!
O stvaralaštvu Grozdane Olujić malim gostima je pričao i prof dr Aleksandar Jovanović, književni kritičar i dekan Učiteljskog fakulteta iz Beograda, kao i direktorka ove neobične škole Radmila Kunčar.


Todora Škoro

Na slici: Grozdana Olujić mališanima iz dijaspore priča svoje bajke
_________________________________________________

GROZDANA OLUJIĆ DECI IZ DIJASPORE:

недеља, 15. новембар 2009.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ



Упокојио се данас у Господу. Патријарх српски, Господин Павле, 44. на трону српских патријарха. Нека му је вјечнаја памјат. Помолимо се сви за његову душу и не заборавимо никад његове благе речи, а увек су благе биле. Не заборавимо његову молбу, вазда изрицану: "Будимо људи, браћо, Срби!"
Тешких и неразумних деветнаест година био је "први међу једнакима" међу нама. Тешио, молио, храбрио. Попут живог свеца ходио међу нама. Сада, преселио се у царство небеско.Нека му је лака земља и нека му Бог опрости све грехе и души његовој подари рајска насеља...

Сетна, а срећна што у души имам сачуван тај трен, мислим о том дану, 1.децембру 1990. године кад је, између три кандидата, вољом Божијом, изабран тада епископ рашко-призренски Павле, за патријарха српског. Ту вест са Изборног сабора - скоро тајног због неких чудних времена - прва сам сазнала, и прва објавила у свом тадашњем листу "Експрес политици". Сви други медији, у тој ноћи, вест су преузимали од наше редакције...
На устоличењу, сутрадан у Саборној цркви, гледајући га светлог и тихог, знала сам да за духовног вођу добијамо човека налик свецу, чијем вођству можемо спокојни да се препустимо. И било је тако. Пуних деветнаест година миловао нас је наш патријарх Павле својом благошћу. Од данас, имамо сећање на њега, нека нам то буде довољно и велико богатсво, какво и јесте.

Нека му је вјечнаја памјат!

среда, 30. септембар 2009.

О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА



ВЛАДИКА НИКОЛЈ ВЕЛИМИРОВИЋ У РАСУЂИВАЊУ ТРЕЋЕМ ДЕЛА "СРБИЈА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА", ГОВОРЕЋИ О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА, КАЖЕ:

"Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свако признје на ведроме дану.Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну о мравињак. И још поклоне се мравињаку."


Рекао је ово мислећи на оне Србе који су се, после Косовског боја потурчили, изабравши лагодност, а не трпљење, изабравши земаљско, а одрекавши се небеског блага, а да се не постидеше Лазара и Обилића. Данас, нема Османлијског царства да се у његову веру преводе лакоми Срби. Има неких других царстава новца. И има још - лакомих Срба.Ослепљени "сјајем" тог света још би и да поведу цео српски народ тамо куда су се, лакоми и обневидели, запутили. И још хоће да убеде васцело Српство да су они старозаветни Мојсије. А народ, онај видећи, зна да су они тек Домановићеве "Вође". Знају ли они то?

уторак, 22. септембар 2009.

JESMO LI MI LUD NAROD?



Bojim se, psiholozi će, ne dvoumeći se, potvrditi gornji naslov. Da, Srbi su lud narod, složiće se i oni, i svi pedantni hroničari vremena, kad se pogleda kolika je količina besa i agresije koja ili preti, ili eskalira, zavisi već od toga kolika joj je šansa za ispoljavanje data.
Oko razloga srpske agresivnosti u poslednje vreme, nećemo se lako složiti, ali ćemo se složiti da je ima. I to više nego za vreme ratova na eks-jugoslovenskim teritorijama. A tad je strepnje od fronta, i oružja, bilo onoliko. Ima je više nego za NATO-bombardovanja. Čini mi se da je ono psovanje aviona Alijanse bila dečija igra u odnosu na ove današnje besove... Agresije je više sad nego 90-ih kad smo, uglavnom, bili gladni, skoro očajni. Bilo je i tada pretnji, ubistava, i to mnogo, ali sve je to bila stvar razračunavanja gangova, čiji akteri su se svi, manje-više našli na kraju u čitulji.
Danas, nemamo sankcije, bombardovanje, ratove u okruženju, mafijaške krvave obračune, ali je pitanje bezbednosti u Srbiji najednom, postala tema broj jedan. Zato što je brutalno pretučen jedan Francuz koji je samo hteo da navija, a sad se bori za život. Pa je pretučen, grubo, jedan Australijanac, samo zato što je govorio engleskim. Pa su pretnje i pripreme za prebijabje i ubijanje gejeva i lezbijki bile tolike da MUP nije nikome ko bi se u terminu zakazanom za njihovu paradu našao tu mogao garantovati bezbednost... Pa se Nenadu Čanku i Bojanu Kostrešu preti smrću već onoliko puta da su se pitali da li to uopšte da prijavljuju policiji...
Ne znam da li smo lud narod.
Znam, agresije je u nama svima poprilično. I ispoljava se prema svemu stranom: francuskoj himni kojoj se zviždi, stranim državljanima, lezbo-gej populaciji (kao valjda prema nečemu takođe stranom, uvezenom). Ne znam koliko su te navijačke grupe, pune gneva i jeda, predstavnici srpskog naroda (reprezentativni svakako nisu), ali je to manje važno. Važno bi trebalo da bude otkud tolika količina gneva koje nije bilo ni prema nekom "zalutalom" Hrvatu, na Terazijama, 90-ih, recimo. Nije tada ni on linčovan, tučen, jer je govorio "kaj" a usudio se da kroči u Beograd.
Danas, skoro nasmrt prebijaju se Francuzi. Ili Australijanci.
Možda smo lud narod.
A možda smo samo izneveren narod kome je dosta čekanja da bude bolje, a već deseta godina ide od kada izvojevasmo revoluciju posle koje je trebalo da dođe to "bolje". Nije došlo.
Dobro je jedino nekim novim gospodarima Srbije, niotkuda došlim, a sada vlasnicima hiljada hektara, hiljada zgrada, hiljada firmi, miliona sudbina koje gube strpljenje da će i njima jednom da bude dobro, pa ključaju gnevom.
Andrić na jednom mestu govori o pogubnosti bivanja jednog naroda u vlasti drugog duže vreme,i o rezultatima loše uprave kad se izgubi svaka procena o tome ne samo šta je korisno, nego i šta može da šteti.
U čijoj su to vlasti Srbi i Srbija predugo, pa počinjemo da gubimo kompas o tome šta nam je činiti? Pa činimo pogrešno: divljamo i prebijamo, a nikad takvi nismo bili. Bar ne "na svom terenu", rečeno navijačkim rečnikom.
Ne znam. Znam samo da nismo lud narod.Ali možemo uskoro da postanemo. Da se pretvorimo svi pomalo u navijače, koji lome, tuku, biju, a niko im nije rekao da to i nije njihova utakmica. Ili da su golmani promenili strane. Ili, da je sudija već svirao kraj. A možda čak i da nas je Evropa kaznila pa se ovo Balkansko finale ima igrati bez publike. Zbog ranijeg nedoličnog ponašanja.
Ne znam. Prekidam utakmicu. Sviram kraj.

петак, 21. август 2009.

БОГ, ПА КУМ ( и, да ли је тако?)



"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"

Најпрепознатљивији, и најснажнији тренутак је ово у обреду крштења где се дотад некрштена душа уводи у истински, прави живот, живот у Богу, а одриче се Нечастивог. У том, за сваког живог створа изузетном тренутку, у његов живот на посебан начин, осим Крста којим је ту, за убудуће обележен и њиме штићен, улази и особа која га је крстила, која је тиме преузела на себе одговорност да бдије над том крштеном душом више од оца, више од мајке. Да бдије попут Бога, бивши већ његовим изаслаником.
"Бог, па кум!" изрека је у нашем народу. Сличних изрека, а и легенди и прича које осликавају тај посебни кумовски однос је небројено у нашој историји. Најчешће са много узвишености, дубоких значења, великог поштовања, љубави, респекта.
Има и друкчијих, наравно. Људи смо, па и грешимо, чак и тамо где не бисмо смели. Према ономе ко нас је крстио, ко нас је увео у духовни живот, ко је наш духовни отац...
У детињству, слушала сам, полушапатом причане, ретке приче о "проклетствима изневереног кумства". О томе да је некоме ко се оглушио о жељу кума, па свом новорођеном сину дао име друкчије од оног које је изабрао кум, болест напала и преполовила фамилију. Или другу, по којој је неки младић, уместо кума из свог дугогодишњег породичног кумства, без објашњења, узео за кума пријатеља из војске. Ни тај се није добро провео...
Небројене су такве приче кроз српску историју, просто да човек помисли како кумство Србима и није дато као благослов, него као усуд, проkлетство, шта ли. О изневереном кумству Вујице Вулићевића према Карађорђу знамо сви. Оно што је мање познато је да и дан-данас потомци Вујичини, породице Вулићевић из Азање баш и немају још увек "среће у кумовању" и да њих, најблаже речено, некако избегавају да окуме.Због те давне издаје кума, плаћене животом. Лично, породичном лозом сам везана за ту причу, која има и наставак. Убивши Карађорђа, ни Вујица није дуго поживео, каже прича. Мој далеки предак, Гмитар, сестрић Црног Ђорђа, желећи да освети свог ујака, спреми једног дана погачу и ракију, оде у посету Вујици Вулићевићу (а који је опет био његов кум) - на "помирење". Седну, замезе погачу, а Вујица натегну и из балона добар цуг ракије. Гмитар одби ракију. Мало после, у гушењу, оконча свој живот Вујица. У ракији је био отров.
"Како ти нашег Ђорђа, тако ја тебе", кажу да је рекао Гмитар.
Колико је истине у овоме, није поуздано, али свакако стоји тако исписано у "Гитарином житију", својеврсном родослову моје фамилије, од Карађорђа до нас...
А кум треба да се поштује. Почасно место, најбољи есцајг пред њега, најбољи печени брав. И бескрајно поштовање у опхпођењу, па скоро да се у њега, као у цара, и не гледа у очи, него негде поред... Е, било некад!
А онда кренула нека нова "мода" да се, они који нису, како је у Православљу уобичајено, крштени као мали, крсте као одрасли, позивајући за кума најчешће најбоље пријатеље, колеге. И то би било у реду, да тај однос није настављан као са најбољим пријатељем и колегм, а не са кумом. Свакодневна виђања, тривијалности, дневни живот, доносили би врло брзо и сукобе, непоштовање, а то је далеко од онога што треба да буде однос са својим духовним родитељем .- кумом.
Само у савременој историји (рецимо политичкој) имамо неколико нелепих примера издаје кумства, и онога што кумство никако не би требало да буде. Иван Стамболић и Слободан Милошевић су били кумови. Вук Драшковић и Војислав Шешељ, такође. Шешељ и Томислав Николић, исто. А сви знамо како се њихово кумство завршило.
Није кум пријатељ, није комшија, није исто што и рођак који нам, и ненајављено, сврати на кафу. Кума не зовенмо да нам попшрави бојлер, или је боље да га не зовемо. Кум трерба да нам је ту кад смо несигурни, тужни, разочарани, слаби. Тад да му се обратимо и он тад да нам помогне. А он ће знати да нам помогне, сам Бог ће га поучити како. А оваквим односима како се данас све чешће третира кумство, загубила се основна нит, оснивни смисао кумства. Јер, није све завршено чином крштења. Не, тад тек почиње. И обавеза кума да о ономе кога је крстио брине као о свом духовном чеду, и обавеза крштеног да кума бар поштује као свог духовног оца.
Све друго, бива далеко од онога што кумство треба да буде.