ДОБРОДОШЛИ!

Драги пријатељи,
Добродошли на блог "Српкињица" да заједно отргнемо од заборава и сачувамо за будућност све лепоте национа коме припадамо

петак, 21. август 2009.

БОГ, ПА КУМ ( и, да ли је тако?)



"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"

Најпрепознатљивији, и најснажнији тренутак је ово у обреду крштења где се дотад некрштена душа уводи у истински, прави живот, живот у Богу, а одриче се Нечастивог. У том, за сваког живог створа изузетном тренутку, у његов живот на посебан начин, осим Крста којим је ту, за убудуће обележен и њиме штићен, улази и особа која га је крстила, која је тиме преузела на себе одговорност да бдије над том крштеном душом више од оца, више од мајке. Да бдије попут Бога, бивши већ његовим изаслаником.
"Бог, па кум!" изрека је у нашем народу. Сличних изрека, а и легенди и прича које осликавају тај посебни кумовски однос је небројено у нашој историји. Најчешће са много узвишености, дубоких значења, великог поштовања, љубави, респекта.
Има и друкчијих, наравно. Људи смо, па и грешимо, чак и тамо где не бисмо смели. Према ономе ко нас је крстио, ко нас је увео у духовни живот, ко је наш духовни отац...
У детињству, слушала сам, полушапатом причане, ретке приче о "проклетствима изневереног кумства". О томе да је некоме ко се оглушио о жељу кума, па свом новорођеном сину дао име друкчије од оног које је изабрао кум, болест напала и преполовила фамилију. Или другу, по којој је неки младић, уместо кума из свог дугогодишњег породичног кумства, без објашњења, узео за кума пријатеља из војске. Ни тај се није добро провео...
Небројене су такве приче кроз српску историју, просто да човек помисли како кумство Србима и није дато као благослов, него као усуд, проkлетство, шта ли. О изневереном кумству Вујице Вулићевића према Карађорђу знамо сви. Оно што је мање познато је да и дан-данас потомци Вујичини, породице Вулићевић из Азање баш и немају још увек "среће у кумовању" и да њих, најблаже речено, некако избегавају да окуме.Због те давне издаје кума, плаћене животом. Лично, породичном лозом сам везана за ту причу, која има и наставак. Убивши Карађорђа, ни Вујица није дуго поживео, каже прича. Мој далеки предак, Гмитар, сестрић Црног Ђорђа, желећи да освети свог ујака, спреми једног дана погачу и ракију, оде у посету Вујици Вулићевићу (а који је опет био његов кум) - на "помирење". Седну, замезе погачу, а Вујица натегну и из балона добар цуг ракије. Гмитар одби ракију. Мало после, у гушењу, оконча свој живот Вујица. У ракији је био отров.
"Како ти нашег Ђорђа, тако ја тебе", кажу да је рекао Гмитар.
Колико је истине у овоме, није поуздано, али свакако стоји тако исписано у "Гитарином житију", својеврсном родослову моје фамилије, од Карађорђа до нас...
А кум треба да се поштује. Почасно место, најбољи есцајг пред њега, најбољи печени брав. И бескрајно поштовање у опхпођењу, па скоро да се у њега, као у цара, и не гледа у очи, него негде поред... Е, било некад!
А онда кренула нека нова "мода" да се, они који нису, како је у Православљу уобичајено, крштени као мали, крсте као одрасли, позивајући за кума најчешће најбоље пријатеље, колеге. И то би било у реду, да тај однос није настављан као са најбољим пријатељем и колегм, а не са кумом. Свакодневна виђања, тривијалности, дневни живот, доносили би врло брзо и сукобе, непоштовање, а то је далеко од онога што треба да буде однос са својим духовним родитељем .- кумом.
Само у савременој историји (рецимо политичкој) имамо неколико нелепих примера издаје кумства, и онога што кумство никако не би требало да буде. Иван Стамболић и Слободан Милошевић су били кумови. Вук Драшковић и Војислав Шешељ, такође. Шешељ и Томислав Николић, исто. А сви знамо како се њихово кумство завршило.
Није кум пријатељ, није комшија, није исто што и рођак који нам, и ненајављено, сврати на кафу. Кума не зовенмо да нам попшрави бојлер, или је боље да га не зовемо. Кум трерба да нам је ту кад смо несигурни, тужни, разочарани, слаби. Тад да му се обратимо и он тад да нам помогне. А он ће знати да нам помогне, сам Бог ће га поучити како. А оваквим односима како се данас све чешће третира кумство, загубила се основна нит, оснивни смисао кумства. Јер, није све завршено чином крштења. Не, тад тек почиње. И обавеза кума да о ономе кога је крстио брине као о свом духовном чеду, и обавеза крштеног да кума бар поштује као свог духовног оца.
Све друго, бива далеко од онога што кумство треба да буде.

четвртак, 13. август 2009.

ТЕОФИЛОВА ГЕЈ-СРБИЈА



Некад између Истока и Запада, или између небеског и земаљског царства, Србија је ових дана стављена пред нови избор: геј или стрејт варијанте. Да се пита Теофил Панчић, умни колумниста београдског недељника "Врерме". У најновијем броју овог часописа, под насловом "Четири зида " ( може се цео текст видети на www.vreme.com ), а непосредно пред најављену параду поноса свих српских лезбијки и гејева ( за коју наравно није извесно да ли ће се овог пута одржати - прошли пут је "угушена у ћушкама и модрицама!), Панчић покушава да из једног новог угла ( а мудри колумнисти увек то чине зар не?) осветли појаву педерастије.
Осим што пореди неупоредиво ( брак и развод Драгана Ђиласа и сексуалну оријентацију гејева), прозива оне који друкчије од њега мисле, гледе хомосексуализма ( оп.а. "Гледе" је иначе Панчићева нова омиљена реч), остаје нејасно шта је хтео да постигне овим текстом, осим што је, ничим изазван, бацио рукавицу у лице онима којима је још до традиционалних вредности стало. И који "европску демократију" не схватају као да се "све може". Па и да педери парадирају центром града...
Елем, одговорих ја г-дину Теофилу-кол(ум)ном-Панчићу, на мејл Времена, са све именом и презименом испод текста, али се бојим да то моје писаније светла дана на страницама "Времена" видети неће.
Зато, Блогеру и Богу хвала, то може овде. Ево мог одговора слободоумном, европихитајућем и гејевима-заштитнички-расположеном Теофилу.


КАД ЧЕТИРИ ЗИДА ХОЋЕ ДА ПОСТАНУ ТРИ


Горњи наслов би требало да буде наслов мог коментара на Вашу колумну. И, осим наслова, Вама као паметном човеку, и није потребан никакав текст испод њега да би Вам се рекло шта желим да кажем. Зато и нећу рећи, разумели сте, господине Панчићу.
О Вашем необично детаљном нападу на оне који друкчије гледе хомосексуализма мисле од Вас ( конкретно о ставу Слободана Антонића ) могу само да додам: има их још који су таквог мишљења. Један се зове Ратко Дмитровић и ономад је, ако се не варам, своју колумну на дилему шта са хомосексуализмом насловио са "А ШТА ЋЕМО АКО ВОЛИМ КОЗЕ?" И, збиља, шта ћете са онима који воле козе, господине Панчићу? Хоћете ли и њих бранити. И они су сексуална мањина...
А о грађанину Ђиласу градоначелнику Драгану о коме говорите у овом тексту? Па, шта рећи, њега сте ионако узели тек као шлагворт за Вашу тезу. Потпуно неоправдано сте га стрпали у ову причу, али ваљда на то, као колумниста, имате право.
Као и ја да Вам овако одговорим.

Искрени стрејт поздрав,
Тодора Шкоро

п.с. Геја у себи кријем к'о змија ноге. Ваљда тако треба!

уторак, 11. август 2009.

ДОКЛЕ ВИШЕ ПОДЕЛЕ?

Урбана и рурална, европејска и назадна, демократска и конзервативна, плаћеничка и патриотска... Србија, наравно. Никад више таквих подела, него данас, чини се. И свако, коме педигре сеже тек до тога да је знан свом комшилуку, а има неку моћ да се јавно огласи, такмичи се увођењем нових и нових подела Србије. Докле више? И јесу ли те поделе неопходне? И знају ли њихови творци да оне такве могу да буду погубне?
А различитости су друга ствар. Одувек их је било, и Богу хвала да је тако. И у земљи Србији, кроз њену историју. Али се никад, као сад, чини ми се, користећи те благодарне разлике, не манипулише њима да би се створиле поделе, а с поделама и конфронтације, сукоби, невоље, зло. Коме то треба?
Бивало је, у време настанка вишестраначја у Србији, с почетка 90-их много више опција, кад су се једном родиле: и политичких, и културолошких, социјалних... Тада је то био плурализам. И никоме није падало на памет да целу Србију тако грубо као данас дели на пола (а процена је да је то баш ПОЛА; пола "ове", пола "оне" Србије). Осим, наравно, тежње једног дела Србије, да смени владајући режим који су потом и сменили. Али ни тада, у тој тежњи, ако ме сећање не вара, није се Србија овако делила, као сад.
А онда је режим смењен. Победила једна друкчија опција. И, рекло би се, потрребе за конфронтацијом више није требало да буде. Али... Победници су заборавили да својом победом нису неутралисали и некакву друкчију Србију, друкчије мишљење, да оно постоји. И треба да постоји. Али се бојим да оваквим, често увредљивим поделама и супротстављањима нећемо постићи ништа добро.
И бојим се да ту поделу иницирају управо они којима су уста пуна демократије и Европе. Не схватају да њихову фасцинацију Европом не морају да деле сви. И не треба да је деле. И не схватају да тон којим се обраћају "друкчијој" Србији не слути на добро, не води ничему добром. И не схватају да ваљда у свим земљама света постоје такве различитости, па се од тога не прави платформа за сукобе, тако што ћете део свога народа етикетирати, прозивати, трпати у "назадне" или шта-год-било.
Некидан, млади аналитичар, усхићено, инспиративно, не трепнувши, подели Србе на "Евроидеалисте", "Евросумњивце", "Еврореалисте" и... можда још некако. Очаран, вероватно, сопствним открићем. Не приметивши бесмисленост параметра по коме нас дели. А параметар се зове Европа. И не паде му на памет да та његова подела није на добро.
Зашто некоме не падне на памет да говори о јединству, о ономе у чему смо сложни, а сложни једино можемо да будемо јаки (у чему-год). Овако, галамећи о поделама, скоро оркестрирано, наводе на (можда параноично) мишљење да то чине по налогу. Нечијем. Не знам Чијем.
Уједињени (у невољи, наравно), на мостовима и трговима за време бомбардовања, нешто се и нисмо свидели неким моћницима, ако ме сећање служи.А кад нас изделе, па још окрену једне против других, лакше је...Њима. Ко год да су.

понедељак, 10. август 2009.

SIMBOLIKA HLEBA U SRBA


Drugde se hleb deli na beli, crni, ražani, ječmeni, baget ili kako drukčije, a u Srba, postoji i neka druga podela, bogata, poučna, višeznačna.Od rođenja pa do smrti (i posle!) u našem narodu uloga hleba u svim značajnim prilikama u životu je skoro na prvom mestu.
Tako umamo uštipak, česnicu, kumovsku pogaču, vasilicu, slavski kolač, poskuricu...Naravno, reč je o obrednim vrstama hleba,koje ne verujem da je iko pobrojao jer se od sela do sela, od juga do severa Srbije razlikuju veoma. Ali je jedno isto: ni rođenje, ni venčanje, kumstvo, krštenje, sahrana, Božić, Uskrs, čak samo ni dragi dobrodošli gosti, ne mogu zamisliti bez odgovarajuće vrste hleba.
Pogačom se zovu kumivi i prijatelji na veselje. Kumovi pogaču donose na to veselje. Kad se dete rodi, vodi se zdravo muško dete da "grize uštipak", hleb, specijalno umešen za tu priliku, a taj ugriz bi onda pojela dojilja-majka, da ima više mleka i novorođenče bude napredno.Slavski kolač je prva briga svake domaćice,kad ide blagdan. Zamešen od osvećene vodice, nošen u crkvu na dan krsnog imena, sečen i podeljen gostima za slavskom trpezom.
Česnica u nekim krajevima Srbije biva pravljena kao suva pita sa orasima, u nekim kao hleb. Umešena na Badnji dan, ukrašena i u njoj sakriven zlatnik koji bi onom članu domaćinstva koji je nađe u svom parčetu donosio blagostanje. A za odlaske na groblje, prvih pola godine ili godinu, u nekim krajevima se za dušu pokojnika posebno mese i nose mali okrugli hlebovi - poskurice.
Hlebom se,kao telom Hristovim, pričešćujemo posle posta.
Hlebu, osim Bogu koji nam je život dao, dugujemo i život na ovom svetu.
Sa hlebom se rađamo, sa hlebom umiremo.

субота, 1. август 2009.

ОЛАКО БАГАТЕЛИСАЊЕ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ



Не треба, чини се понекад, српском народу нико да га ниподаштава и оспорава. Исто онако као што умемо да о себи често мислимо ( и друге убеђујемо) да смо најстарији, да смо "небески", тако умемо, Бог зна зашто, да своје вредности и - багателишемо. И то више и боље него што би то учинио ико са стране, нечасних намера.
Нисмо ни најбољи, ни најхрабрији, ни увек у праву. Много тога нисмо, поготову тамо где је тешко измерити шта јесмо. Али, минулих дана устврди се давна претпоставка да смо ( по скали и мерилима Менсе, дакле - "измерено") - међу најинтелигентнијим народима! И то прође скоро као мала вест у медијима. Ником ништа. Као да није ништа.
А том олаком багателисању сопствене памети сами највише доприносимо.И неће бити да је та цела прича " скоро ништа". Јер, потврда је стигла из Менсе (засад) једине светске асоцијације , признате, којој и јесте посао да "мери интелигенцију". Уз Словенију и Израел, Србија је у врху по интелигенцији. И то не по броју оних који имају коефицијент достојан чланства у Менси ( тај број је око 5.000) него по "пролазности" оних који се тестирају, међу "паметњаковиће" и "генијалце".
У Србији је та пролазност - 43 посто! Преведено, значи да је скоро свако други у Србији натпросечно интелигентан! А процена Менсе је да је - на глобалном ниовоу - тај број негде око 2 одсто!
Поводећи се за оним предрасудама да Срби "увек нешто мувају" из Менсе су раније већ слали своју комисију код нас да се утврди да ли је све по прописима. с обзиром на показане резултате тестова који су били вредни дивљења. Било је све у реду. Никаквог мувања, преписивања, једноставно - интелигентни смо и то много више од других!
На неке коментаре наших дежурних "сумњиваца" да су то све они који су већ радили тестове, па су их "провалили", или су то деца чланова Менсе, или да на тестирање и одлазе они који "знају да су интелигентни", па стога толика пролазност - не треба се обазирати. Јер, интелигенција није ни ствар писмености, ни образовања, нити ико може да "зна" колико је интелигентан и да ли стварно јесте, док то не измери. И интелигенција не може да се развије. Целог века смо интелигентни онолико колико јесмо. Засад, једина валидна институција која то мери је Менса. А њени последњи резултати, после летњег тестирања кажу да је "сваки други у Србији - генијалац" ( мало слободније преведено).
Скоро, па небески народ!
Али...
Увек има неко "али". Овога пута, оно је у нама. Нисмо ни пословни, ни успешни, ни богати, ни образовани,ни...много тога што бисмо могли, с обзиром на то какав интелектуални потенцијал поседујемо. И то доказан, измерен. Зашто?
Па, зато што је интелигенција тек потенцијал, а за све стварне успехе у животу треба много рада, учења, реда, дисциплине, упорности...Знамо, не треба никаква студија да нам то измери, да у свему побројаном нисмо најбољи. Наспротив, сва је прилика да смо ту негде у зачељу...
А Словенци и Јевреји са којима смо, по интелигенцији у врху? Па - сви знамо.
Зашто, дакле - зашто се у Србији тако лако багателише интелигенција?
Можда је за то у почетку крива породица и друштво из паркића који на екстра интелигентну децу гледају често као на "чудаке" и схватају их неозбиљно. Касније, колико знам, у редовном школовању не постоји никакав план који би такве обухватао и помогао им у развоју. А о непотизму, "везама", политичкој припадности као услову да би се негде, касније у каријери напредовало - да и не говорим. Интелигенција ту никад не буде услов!
"Коме је Бог ујак лако му је бити анђео" је српска изрека. Не верујем да би један просечан Немац могао да је разуме.
Ономад, истраживачкој станици у Петници код Ваљева, јединој те врсте на Балкану, која окупља талентоване младе ( што ваљда подразумева и интелигентне) замало је припретило затварање! Министарство смањило буджет за те намене! Изгледа да им не требају паметни, па још и да их школују...
Били потребни, или не, интелигентним људима Србија обилује, то је сушта истина. Али је тужно што је то некако осуђено да остане "мртав капитал". Сурова је истина, али је истина, да чак од оних 5000 натпросечно интелигентних у Србији чланску карту Менсе има тек негде око 900 њих. Остали немају пара за годишњу чланарину...
Разлог за понос, или за тугу?.
И за једно, и за друго, чини се.
И то је Србија.

Тодора Шкоро