ДОБРОДОШЛИ!

Драги пријатељи,
Добродошли на блог "Српкињица" да заједно отргнемо од заборава и сачувамо за будућност све лепоте национа коме припадамо

уторак, 28. јул 2009.

РЕЧ НАША, НАСУШНА



Као хлеб, постала је и реч наша, разумљива, милозвучна - насушна данас. Или нас бити неће ускоро.
Знана је истина да језици могу да изумру, и изумиру. И знано је да пропаст једног национа креће од прогона његовог језика. Спор, али сигуран начин да један народ буде затрт је угушити његов језик. У Србији, тај суноврат чак није ни спор. Ношени на крилима глобализације, неких нових технологија, ни приметити нећемо кад будемо остали без својих крила. На првом месту без језика,
Све се мање разумемо. Чини ми се, и тамо где није морало (ако негде уопште мора!) домаће речи су замењене страним, било енглеским, било језиком те нове технологије и новог вида општења, познатом као Интернет.
Наравно, није сва кривица у Интернету, било је те тежње за туђицама у говорењу и пре него што се он појавио. Али спорадично. Данас, међутим, за оне којима је и даље тек телевизор врхунац технологије, разговор, нарочито међу младима, био би потпуно неразумљив.
Огорчену због тога, није ме утешио ни стид и збуњеност младића у продавници техничке робе који ми је објашњавао све предности овог или оног модела рачунара, кад сам га грубо прекинула и питала:"Можете ли ми то објаснити на српском?"
"Не могу", рекао је покуњен.
Касније, видела сам да је можда у праву, али то свакако не оправдава олако одрицање од нашег, а својатање туђег језика. Не може ми нико оправдати што у централним градским улицама, тек свака десета или двадесета радња има име које тек личи на српску, или је српска реч. А о ћирилици да и не говоримо, мада је и латиница изворно српско писмо, да се разумемо. О речнику и "вокабулару" ( ето, не одолех!) наших млађаних новинара да и не судимо. Разумљив, лепорек српски се може чути тек из уста старијих новинара. Или прочитати из њихових пера. А све их је мање.
" Твој је проблем што ти смета, ти говори српски, па нека те цео свет разуме!", могао би неко и тако да узврати на ово моје настојање, и још приде да ме прогласи назадном, или, не дај Боже, националистом у ОНОМ смислу. А нисам. Ни назадна, ни националиста у ОНОМ смислу. И није проблем само мој, мој је најмање. Биће то проблем свих нас већ у следећој генерацији коју, ако поживе, прабаке разиумети ама баш ништа неће. А кад изгубимо језик, изгубићемо себе, бићемо туђи. Или ничији. Или ни нас ускоро бити неће.
Драге Јонаш више нема да се од ње учимо уху милом говору. А у школама, не знам како данас професори српског и књижевности говоре, којим језиком уче те младе, и који језик дозвољавају да од њих чују. Али, можда је све залуд... Јер, видех пре неки дан бајке, не баш Андерсенове, него неке нове и згранух се: у њима је толико неких жаргонских речи, несувислих, непотребних, штетних, нелепих...Да се разумемо, нисам присталица архаизама ( јер и они подједнако могу да звуче ружно и непримерено као и туђице). Говорим само о српском, нашем, разумљивом говору који лагано ишчезава.
А реч? Па реч је смисао, у њој је суштина, она је спона, отеловљује блискост, разумевање, сам живот. И Бога, ко то може да схвати. Одрекнемо ли се ње, и света, и себе, и Бога смо се одрекли. А прихватањем туђег само ћемо изгубити тло. Јер, и такви, туђинцу ћемо остати туђини, а својима више нећемо бити своји.
Лично, имам једну особину, давно откривену, да неке људе памтим по речима које изговоре и које, што се мене тиче, увек некако остану њихове, на њих ме сећају, захвалну што су ме њима поучили, што су ми их даривали.
"Непослух" је једна од њих. Реч коју волим, коју неизмерно волим, ваљда по оној познатој да је Србину најдража реч "нећу", а ја је, ето, значењем истим, замених речју - непослух. Необична у први мах, али исправна, крије се у првом стиху превода Милтоновог "Изгубљеног раја". Сачинио га је Милован Ђилас док је био утамничен. И мени, младој студенткињи књижевности на првом новинарском задатку ( о промоцији те књиге), подарио ту дивну реч, да је чувам, памтим. Годинама потом, као Ђилас у Изгубљеном рају, нађох ја место свом на дар добијеном "непослуху" у једној краткој песми. Поделићу је са вама:

И снова, и бола
И дрхтаја, и очаја
И милодуха, и непослуха
Душа ми пуна и буја, растрзана,
Уз вечни страх од зла и бездана.

Имам таквих речи још, чувам их и делим, као поклоне. Па ко уме да чује, чуће.Ово је ионако намењено онима који , као и ја, знају да је данас, више него икад, реч разумљива, знана, наша, српска, постала као хлеб наш .Насушна.



Тодора Шкоро

6 коментара:

  1. Izgovorena reč je i muzika.
    Gasim televizor i radio kada voditelji "zavijaju" nekim stranim naglaskom. Autentična melodičnost našeg srpskoj jezika nestaje.

    ОдговориИзбриши
  2. У праву сте. Али желим да верујем да за нас још има наде.
    Срдачан поздрав!

    ОдговориИзбриши
  3. Искрено говорећи прије ћемо ми Срби нестати као народ, него што ће нам језик изумријети... Мада се помодарство и авет глобализације шире брзином свјетлости, Српски језик, као један од малих језика, је увијек успио да одоли свим олујама, чак и оним у највратоломнијим временима. Он је изњедрио и њедри, он облачи и ведри многа мање или више позната имена. Јесте да се Српски језик споро обогаћује али то ме нешто посебно не забрињава , више ме брине његово свакодневно поткрадање. Свако га кроји и мјери по својој вољи, присваја и својата , преименује и отуђује, а Срби к'о Срби лаковјерни гледају, ћуте, трпе, опраштају и никако да се приберу, освијесте и на браник стану...

    ...било ми је задовољство , у ишчекивању новог прилога поздрављам Вас искрено и од срца

    Мирослав

    ОдговориИзбриши
  4. Захваљујем од срца, Мирославе!

    ОдговориИзбриши
  5. Ма колико ми хтјели или не хтјели неке ствари нам измичу испод ногу. И ход по мукама нас није научио, још од Светог Саве , па до данас да своје морамо чувати, а туђе само поштовати онолико колико он поштује твоје.Човјек може знати много језика и то је добро, али ако се одрекне свог, е тек онда кад неко упита,а који ти је матерњи језик угришће се за језик.
    Слажем са Миром да нам неће баш тако нестати језик, јер много је оних који држе до њега, али нова поплава или долазак и смјена система донио је нове таласе, који сматрају да су модерни само онда кад имају ''кул'' фирму и кућицу у коју навраћају странци. Па давно већ виђено од Нушића, па наовамо. Сада јесу модерни, али доће вријеме отрежњења.Поздрав Тодора из Дервенте.

    ОдговориИзбриши
  6. Поздрав и Дервенти, од срца!

    ОдговориИзбриши