СВЕ НАС НОСИ БОГ...

Прича која следи није привилегија било ког национа, па ни српског.

Говори о Богу, говори о човеку, говори о Богу у човеку. У њу, кратку и једноставну, стало је све: и судбина, и нада, и патња, и љубав. И смисао, пре свега.

Може да промени живот, и промениће га, онда кад човек буде спреман да је чује и разуме.

Ходили су, каже легенда, један крај другог човек и Бог пешчаном морском обалом која је симболизовала човеков животни пут. Крај њих су , као на филму, промицале слике из човековог живота: веселе, тужне, тегобне, ведре...У једном моменту, човек застане, окрене се, погледа иза себе и каже:

"Боже, видиш ли да су, у мојим најтежим периодима у животу, у песку остали отисци само једних стопала. Зашто си ме напуштао, господе, кад ми је било најтеже?"

Бог му одговори:

"Нисам те напуштао, ја сам те тад носио."

ШИРОКО СРЦЕ (СЛОВО О ГОСТОЉУБИВОСТИ)

Једино се ваљда код нас, за трпезом, госту каже: "Ма узми још, како не можеш!", чак и кад није више гладан. Једино код нас баке и маме склањају најбољу пршуту, а отац најбоље вино чува "за госте". И то не само за крсну славу, него и наче. Једино код нас се госту кад се испраћа, деле поклони. Другде се поклон носи кад се у госте пође...

Широка, бескрајна срца је овај народ у својој гостољубивости. Одвајкада. И данас, кад је немаштина притисла, није се то променило. Не знам узроке тој појави, битно различитој него у свету. А свакаква тумачења сам чула. До тога чак да нам та наша, већ пословична гостољубивост служи да се њоме бусамо, да машемо њоме пред светом, охоли што је тако, надмоћни...Свашта! Не бих имала против да други буду тако охоли, па и надмоћнији у томе од нас, па да нас онда погосте најбољим што имају у својим богатим кућама, дају нам последње што имају онако као ми њима кад дођу из Скандинавије, Америке, Јапана, свеједно

Али, не. Па њима ни рођена мајка не долази у кућу непозвана, ненајављена, ако уопште долази. Они у кафани плаћају своју, а пријатељ своју кафу. И то им је сасвим у реду. Али им, после краћег чуђења, буде сасвим у реду и то што, гостујући у нашој кући, добијају најбољи лежај, најсочније парче меса, највећи колач.

Не знам зашто уживамо у нашој гостољубивости. Можда јер су нас баке још давно научиле да "тако треба". А можда ипак да покажемо да смо "бољи од њих", није ни важно. Важно је да тиме сви добијају. И наши гости, краљевски почашћени, и ми, срећни кад их угостимо како ваља. А ако се иза тога и крије сујетна потреба за истицањем да "смо бољи", не видим шта је ту лоше. Не желимо да будемо гори, него бољи, забога!

Знамо ми да ћемо се само делећи обогатити и да из стиснуте шаке можда ништа неће испасти, али у њу неће ни пасти. И живот би нам био неупоредиво сиромашнији кад не бисмо отварали своја срца и домове увек кад треба, свима којима треба. А кад гости оду, а остану пуне пепељаре и празне чаше, увек остане и понека лепа прича за препричавање. Ево једне, збила се стварно:

Давних дана, док су ову земљу походили туристи у много већем броју него данас, заустави се ауто са страним таблицама испред баште са столовима и сунцобранима. Седну уморни, зајапурени Немци. Наруче "ајне клајне кофи". И добију кафу. И ратлук, и чашу изворске воде. И мезе успут. Збуњени, ипак се погостише свим понуђеним. На поласку хтедоше да плате. "Не треба", рече човек. "Погрешили сте. Ово није кафана, ово је моја кућа".

Такви смо ми.

ТОДОРА ШКОРО

РЕЧ НАША, НАСУШНА

Као хлеб, постала је и реч наша, разумљива, милозвучна - насушна данас. Или нас бити неће ускоро.

Знана је истина да језици могу да изумру, и изумиру. И знано је да пропаст једног национа креће од прогона његовог језика. Спор, али сигуран начин да један народ буде затрт је угушити његов језик. У Србији, тај суноврат чак није ни спор. Ношени на крилима глобализације, неких нових технологија, ни приметити нећемо кад будемо остали без својих крила. На првом месту без језика,

Све се мање разумемо. Чини ми се, и тамо где није морало (ако негде уопште мора!) домаће речи су замењене страним, било енглеским, било језиком те нове технологије и новог вида општења, познатом као Интернет.

Наравно, није сва кривица у Интернету, било је те тежње за туђицама у говорењу и пре него што се он појавио. Али спорадично. Данас, међутим, за оне којима је и даље тек телевизор врхунац технологије, разговор, нарочито међу младима, био би потпуно неразумљив.

Огорчену због тога, није ме утешио ни стид и збуњеност младића у продавници техничке робе који ми је објашњавао све предности овог или оног модела рачунара, кад сам га грубо прекинула и питала:"Можете ли ми то објаснити на српском?"

"Не могу", рекао је покуњен.

Касније, видела сам да је можда у праву, али то свакако не оправдава олако одрицање од нашег, а својатање туђег језика. Не може ми нико оправдати што у централним градским улицама, тек свака десета или двадесета радња има име које тек личи на српску, или је српска реч. А о ћирилици да и не говоримо, мада је и латиница изворно српско писмо, да се разумемо. О речнику и "вокабулару" ( ето, не одолех!) наших млађаних новинара да и не судимо. Разумљив, лепорек српски се може чути тек из уста старијих новинара. Или прочитати из њихових пера. А све их је мање.

" Твој је проблем што ти смета, ти говори српски, па нека те цео свет разуме!", могао би неко и тако да узврати на ово моје настојање, и још приде да ме прогласи назадном, или, не дај Боже, националистом у ОНОМ смислу. А нисам. Ни назадна, ни националиста у ОНОМ смислу. И није проблем само мој, мој је најмање. Биће то проблем свих нас већ у следећој генерацији коју, ако поживе, прабаке разиумети ама баш ништа неће. А кад изгубимо језик, изгубићемо себе, бићемо туђи. Или ничији. Или ни нас ускоро бити неће.

Драге Јонаш више нема да се од ње учимо уху милом говору. А у школама, не знам како данас професори српског и књижевности говоре, којим језиком уче те младе, и који језик дозвољавају да од њих чују. Али, можда је све залуд... Јер, видех пре неки дан бајке, не баш Андерсенове, него неке нове и згранух се: у њима је толико неких жаргонских речи, несувислих, непотребних, штетних, нелепих...Да се разумемо, нисам присталица архаизама ( јер и они подједнако могу да звуче ружно и непримерено као и туђице). Говорим само о српском, нашем, разумљивом говору који лагано ишчезава.

А реч? Па реч је смисао, у њој је суштина, она је спона, отеловљује блискост, разумевање, сам живот. И Бога, ко то може да схвати. Одрекнемо ли се ње, и света, и себе, и Бога смо се одрекли. А прихватањем туђег само ћемо изгубити тло. Јер, и такви, туђинцу ћемо остати туђини, а својима више нећемо бити своји.

Лично, имам једну особину, давно откривену, да неке људе памтим по речима које изговоре и које, што се мене тиче, увек некако остану њихове, на њих ме сећају, захвалну што су ме њима поучили, што су ми их даривали.

"Непослух" је једна од њих. Реч коју волим, коју неизмерно волим, ваљда по оној познатој да је Србину најдража реч "нећу", а ја је, ето, значењем истим, замених речју - непослух. Необична у први мах, али исправна, крије се у првом стиху превода Милтоновог "Изгубљеног раја". Сачинио га је Милован Ђилас док је био утамничен. И мени, младој студенткињи књижевности на првом новинарском задатку ( о промоцији те књиге), подарио ту дивну реч, да је чувам, памтим. Годинама потом, као Ђилас у Изгубљеном рају, нађох ја место свом на дар добијеном "непослуху" у једној краткој песми. Поделићу је са вама:

И снова, и бола

И дрхтаја, и очаја

И милодуха, и непослуха

Душа ми пуна и буја, растрзана,

Уз вечни страх од зла и бездана.

Имам таквих речи још, чувам их и делим, као поклоне. Па ко уме да чује, чуће.Ово је ионако намењено онима који , као и ја, знају да је данас, више него икад, реч разумљива, знана, наша, српска, постала као хлеб наш .Насушна.

Тодора Шкоро

СРБИЈА НИЈЕ ШАКА ПИРИНЧА...

"Србија није шака пиринча да је позоба свака врана која овуда пролети..."

Да ли је тако? Да ли је тако још увек, као у доба Лазарево, кад се о Србији овако мислило? Кад су Срби тако о Србији зборили. И тако је бранили, од свих врана које пролећу.

Намножило се, од доба Лазарева до данас и врана, и гавранова, а и лешинари круже затамњеним српским небом. Све их је више.

А Срба који ће да је одбране све мање. Постали несрби, ваљда, шта ли. Расипају ту шаку пиринча, расули је већ сву мислећи да ће тако да умилостиве и нахране јата гладних врана што креште над српским небом. Нису их нахранили, ишту још гладне птичурине. А шака већ скоро празна. Тек понеко зрно остало.

О том зрну говорим. Не дам га, не дам оно зрно које мени припада гладним неманима, не дам га ни несрбима који га у моје име просипају. Имам право на моје зрно српства. Да га чувам, утоплим, да проклија, порасте, роди, напуни амбаре...

Јер нећу да се храним туђим зрневљем, горко је. И туђе је.

А не мрзим туђе. Али га и не желим, а нико ми га и не нуди, само хоће моје да узму. Не дам

Не дам моје зрно.