Једино се ваљда код нас, за трпезом, госту каже: "Ма узми још, како не можеш!", чак и кад није више гладан. Једино код нас баке и маме склањају најбољу пршуту, а отац најбоље вино чува "за госте". И то не само за крсну славу, него и наче. Једино код нас се госту кад се испраћа, деле поклони. Другде се поклон носи кад се у госте пође...
Широка, бескрајна срца је овај народ у својој гостољубивости. Одвајкада. И данас, кад је немаштина притисла, није се то променило. Не знам узроке тој појави, битно различитој него у свету. А свакаква тумачења сам чула. До тога чак да нам та наша, већ пословична гостољубивост служи да се њоме бусамо, да машемо њоме пред светом, охоли што је тако, надмоћни...Свашта! Не бих имала против да други буду тако охоли, па и надмоћнији у томе од нас, па да нас онда погосте најбољим што имају у својим богатим кућама, дају нам последње што имају онако као ми њима кад дођу из Скандинавије, Америке, Јапана, свеједно
Али, не. Па њима ни рођена мајка не долази у кућу непозвана, ненајављена, ако уопште долази. Они у кафани плаћају своју, а пријатељ своју кафу. И то им је сасвим у реду. Али им, после краћег чуђења, буде сасвим у реду и то што, гостујући у нашој кући, добијају најбољи лежај, најсочније парче меса, највећи колач.
Не знам зашто уживамо у нашој гостољубивости. Можда јер су нас баке још давно научиле да "тако треба". А можда ипак да покажемо да смо "бољи од њих", није ни важно. Важно је да тиме сви добијају. И наши гости, краљевски почашћени, и ми, срећни кад их угостимо како ваља. А ако се иза тога и крије сујетна потреба за истицањем да "смо бољи", не видим шта је ту лоше. Не желимо да будемо гори, него бољи, забога!
Знамо ми да ћемо се само делећи обогатити и да из стиснуте шаке можда ништа неће испасти, али у њу неће ни пасти. И живот би нам био неупоредиво сиромашнији кад не бисмо отварали своја срца и домове увек кад треба, свима којима треба. А кад гости оду, а остану пуне пепељаре и празне чаше, увек остане и понека лепа прича за препричавање. Ево једне, збила се стварно:
Давних дана, док су ову земљу походили туристи у много већем броју него данас, заустави се ауто са страним таблицама испред баште са столовима и сунцобранима. Седну уморни, зајапурени Немци. Наруче "ајне клајне кофи". И добију кафу. И ратлук, и чашу изворске воде. И мезе успут. Збуњени, ипак се погостише свим понуђеним. На поласку хтедоше да плате. "Не треба", рече човек. "Погрешили сте. Ово није кафана, ово је моја кућа".
Такви смо ми.
ТОДОРА ШКОРО
Нема коментара:
Постави коментар