"Србија није шака пиринча да је позоба свака врана која овуда пролети..."
Да ли је тако? Да ли је тако још увек, као у доба Лазарево, кад се о Србији овако мислило? Кад су Срби тако о Србији зборили. И тако је бранили, од свих врана које пролећу.
Намножило се, од доба Лазарева до данас и врана, и гавранова, а и лешинари круже затамњеним српским небом. Све их је више.
А Срба који ће да је одбране све мање. Постали несрби, ваљда, шта ли. Расипају ту шаку пиринча, расули је већ сву мислећи да ће тако да умилостиве и нахране јата гладних врана што креште над српским небом. Нису их нахранили, ишту још гладне птичурине. А шака већ скоро празна. Тек понеко зрно остало.
О том зрну говорим. Не дам га, не дам оно зрно које мени припада гладним неманима, не дам га ни несрбима који га у моје име просипају. Имам право на моје зрно српства. Да га чувам, утоплим, да проклија, порасте, роди, напуни амбаре...
Јер нећу да се храним туђим зрневљем, горко је. И туђе је.
А не мрзим туђе. Али га и не желим, а нико ми га и не нуди, само хоће моје да узму. Не дам
Не дам моје зрно.
Србија је вечна док су јој деца верна...
ОдговориИзбриши