KOSOVO, PRAVO I (NE)PRAVDA

Piše: Todora Škoro

“Srpska država i srpska politika su poražene, a Kosovo slavi…” Ovako se, u prvim izveštajima, opisivala situacija nastala posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, po pitanju Deklaracije kosovskih Albanaca, koji je presudio da – deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova - nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom!
Izvodeći jezičke vratolomije u formulisanju ovakve odluke, kad su je donosili, sudije ovog suda su, međutim, posredno – ipak stale na stranu secesionista, dale im vetar u leđa, a ovakvom odlukom praktično porekli sami sebe. O pravdi ovde nema ni naznaka, a i pravo je duboko poraženo. Svoje ingerencije ovakvim “pranjem ruku” i polu-nemuštom presudom su, ustvari, praktično predali – politici. Onoj najvišoj, onoj koja se sprovodi na Ist Riveru.
Haške sudije su, podsetimo, svoj konačni stav objasnile time da i nisu ulazili u predmet (suštinu) deklaracije, jer od njih to i nije bilo traženo, nego su samo odgovorili na pitanje kakvo im je bilo postavljeno od strane srpskih vlasti: da li je Deklaracija o samoproglašenju Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom. I odgovorili su da – nije. A da li je secesija protivna mnogim međunarodnim pravnim aktima, o tome nisu raspravljali, jer to i nisu bili pitani! Prilično licemerno, ali pravno korektno.
Ni “naknadna pamet” ovdašnjih vlasti o tome zašto su pitanje postavili na takav način i da li bi odgovor bio drukčiji da je pitanje bilo: jesu li su kosovski Albanci imali pravo na secesiju, ne ohrabruje. Ministar spoljnih poslova Srbije reče da je “stav vlasti bio da bi ovako postavljeno pitanje donelo najmanje štete Srbiji…” Čini se, kao da se time priznalo da bi odgovor i inače bio na strain Albanaca. Kao što je i do sada bio, uvek, već deceniju, Ili dve.
Zato prosečan Srbin danas jedino može da se pita zašto se uopšte i polagala nada u dotični Sud pravde u Hagu? I šta je drugo trebalo ćiniti umesto toga? I - šta sada činiti, ako išta može da se učini, kako se ne bi legalizovala apsolutno protivpravna secesija jednog dela suverene države?
U to ime ( “spasavaj što se spasiti može”) srpska vlast je već razaslala pedesetak emisara predsednika Srbije koji će onim zemljama koje do sada nisu priznale Kosovo, objasniti kako treba da istraju na tom putu i ubuduće ga ne priznaju. Istovremeno, zvaničnici sampoproglašene države Kosovo su širom sveta poslali više od sto svojih “lobista” sa ciljem da neke druge zemlje, dosad neodlučne, ubede kako je priznanje nezavisnosti države Kosovo legitiman čin. Nije teško pretpostaviti ko će u ovoj utakmici profitirati, tim pre što ovi drugi imaju argument toliko jak koji se zove – presuda Međunarodnog suda pravde u njihovu korist.
Pozivanje Srbije na jezičke nedoumice iz Presude, kao i na činjenicu da bi, ako se presuda shvati kao posredno priznanje legitimnosti secesije Kosova, time bila naneta nepopravljiva šteta međunarodnom pravu, kao da izgleda nikoga ne brine. Sad se težište pomerilo na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija gde će, ako do njenog sledećeg sazivanja, Kosovo bude priznalo još pedesetak zemalja, predstavnik ove srpske otete teritorije dobiti svoju stolicu. A onda će za sve da bude kasno.
Srpski, dosta jak, i logičan argument, da će na ovaj način da budu ohrabreni mnogi secesionistički pokreti u svetu na putu svog otcepljenja, mogao bi da zabrine ceo svet, a ne samo UN i Sud pravde koji su ovu Pandoriunu kutiju i otvorili, kad se ne bi imalo u vidu da – nisu svi secesionisti na svetu isti. Onima, kojima su NATO, UN pa čak i Međunarodni sudovi prava bili naklonjeni, mogu da se nadaju svojoj držvi, mimo svakog prava. Neki drugi to ne mogu. U ovom slućaju, jasno je da je Kosovo rođeno sa blagoslovom svetskih moćnih institucija. Što ne znači da će isti slčučaj biti sa Abhazijom ili Južnom Osetijom, na primer.
U svetu gde je pravo grubo pogaženo, svako sve može da pokuša. Pa i secesionisti mnogih zemalja da se otcepe. Ali, još uvek ostaje – sila. A ona je u rukama onih istih koji su i vlasnici prava, koje su za ovu priliku pretvorili u ne-pravo. U nekom drugom slučaju, možda ga pretvore i u – silu. Uostalom, rat je možda i profitabilniji biznis od narkotika, recimo u okvirima novog svetskog imperijalizma. A u tom novom svetu vrhunsko božanstvo je – novac Zbog njega, danas se nasilno cepa jedna država, a sutra će u nekoj drugoj da se zametne rat. Zavisi od toga šta će već više novca doneti .
Već viđeno. U zemlji Srbiji.