ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ

Упокојио се данас у Господу. Патријарх српски, Господин Павле, 44. на трону српских патријарха. Нека му је вјечнаја памјат. Помолимо се сви за његову душу и не заборавимо никад његове благе речи, а увек су благе биле. Не заборавимо његову молбу, вазда изрицану: "Будимо људи, браћо, Срби!"
Тешких и неразумних деветнаест година био је "први међу једнакима" међу нама. Тешио, молио, храбрио. Попут живог свеца ходио међу нама. Сада, преселио се у царство небеско.Нека му је лака земља и нека му Бог опрости све грехе и души његовој подари рајска насеља...

Сетна, а срећна што у души имам сачуван тај трен, мислим о том дану, 1.децембру 1990. године кад је, између три кандидата, вољом Божијом, изабран тада епископ рашко-призренски Павле, за патријарха српског. Ту вест са Изборног сабора - скоро тајног због неких чудних времена - прва сам сазнала, и прва објавила у свом тадашњем листу "Експрес политици". Сви други медији, у тој ноћи, вест су преузимали од наше редакције...
На устоличењу, сутрадан у Саборној цркви, гледајући га светлог и тихог, знала сам да за духовног вођу добијамо човека налик свецу, чијем вођству можемо спокојни да се препустимо. И било је тако. Пуних деветнаест година миловао нас је наш патријарх Павле својом благошћу. Од данас, имамо сећање на њега, нека нам то буде довољно и велико богатсво, какво и јесте.

Нека му је вјечнаја памјат!

О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА

ВЛАДИКА НИКОЛЈ ВЕЛИМИРОВИЋ У РАСУЂИВАЊУ ТРЕЋЕМ ДЕЛА "СРБИЈА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА", ГОВОРЕЋИ О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ СРБИМА, КАЖЕ:

"Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свако признје на ведроме дану.Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну о мравињак. И још поклоне се мравињаку."


Рекао је ово мислећи на оне Србе који су се, после Косовског боја потурчили, изабравши лагодност, а не трпљење, изабравши земаљско, а одрекавши се небеског блага, а да се не постидеше Лазара и Обилића. Данас, нема Османлијског царства да се у његову веру преводе лакоми Срби. Има неких других царстава новца. И има још - лакомих Срба.Ослепљени "сјајем" тог света још би и да поведу цео српски народ тамо куда су се, лакоми и обневидели, запутили. И још хоће да убеде васцело Српство да су они старозаветни Мојсије. А народ, онај видећи, зна да су они тек Домановићеве "Вође". Знају ли они то?

JESMO LI MI LUD NAROD?

Bojim se, psiholozi će, ne dvoumeći se, potvrditi gornji naslov. Da, Srbi su lud narod, složiće se i oni, i svi pedantni hroničari vremena, kad se pogleda kolika je količina besa i agresije koja ili preti, ili eskalira, zavisi već od toga kolika joj je šansa za ispoljavanje data.
Oko razloga srpske agresivnosti u poslednje vreme, nećemo se lako složiti, ali ćemo se složiti da je ima. I to više nego za vreme ratova na eks-jugoslovenskim teritorijama. A tad je strepnje od fronta, i oružja, bilo onoliko. Ima je više nego za NATO-bombardovanja. Čini mi se da je ono psovanje aviona Alijanse bila dečija igra u odnosu na ove današnje besove... Agresije je više sad nego 90-ih kad smo, uglavnom, bili gladni, skoro očajni. Bilo je i tada pretnji, ubistava, i to mnogo, ali sve je to bila stvar razračunavanja gangova, čiji akteri su se svi, manje-više našli na kraju u čitulji.
Danas, nemamo sankcije, bombardovanje, ratove u okruženju, mafijaške krvave obračune, ali je pitanje bezbednosti u Srbiji najednom, postala tema broj jedan. Zato što je brutalno pretučen jedan Francuz koji je samo hteo da navija, a sad se bori za život. Pa je pretučen, grubo, jedan Australijanac, samo zato što je govorio engleskim. Pa su pretnje i pripreme za prebijabje i ubijanje gejeva i lezbijki bile tolike da MUP nije nikome ko bi se u terminu zakazanom za njihovu paradu našao tu mogao garantovati bezbednost... Pa se Nenadu Čanku i Bojanu Kostrešu preti smrću već onoliko puta da su se pitali da li to uopšte da prijavljuju policiji...
Ne znam da li smo lud narod.
Znam, agresije je u nama svima poprilično. I ispoljava se prema svemu stranom: francuskoj himni kojoj se zviždi, stranim državljanima, lezbo-gej populaciji (kao valjda prema nečemu takođe stranom, uvezenom). Ne znam koliko su te navijačke grupe, pune gneva i jeda, predstavnici srpskog naroda (reprezentativni svakako nisu), ali je to manje važno. Važno bi trebalo da bude otkud tolika količina gneva koje nije bilo ni prema nekom "zalutalom" Hrvatu, na Terazijama, 90-ih, recimo. Nije tada ni on linčovan, tučen, jer je govorio "kaj" a usudio se da kroči u Beograd.
Danas, skoro nasmrt prebijaju se Francuzi. Ili Australijanci.
Možda smo lud narod.
A možda smo samo izneveren narod kome je dosta čekanja da bude bolje, a već deseta godina ide od kada izvojevasmo revoluciju posle koje je trebalo da dođe to "bolje". Nije došlo.
Dobro je jedino nekim novim gospodarima Srbije, niotkuda došlim, a sada vlasnicima hiljada hektara, hiljada zgrada, hiljada firmi, miliona sudbina koje gube strpljenje da će i njima jednom da bude dobro, pa ključaju gnevom.
Andrić na jednom mestu govori o pogubnosti bivanja jednog naroda u vlasti drugog duže vreme,i o rezultatima loše uprave kad se izgubi svaka procena o tome ne samo šta je korisno, nego i šta može da šteti.
U čijoj su to vlasti Srbi i Srbija predugo, pa počinjemo da gubimo kompas o tome šta nam je činiti? Pa činimo pogrešno: divljamo i prebijamo, a nikad takvi nismo bili. Bar ne "na svom terenu", rečeno navijačkim rečnikom.
Ne znam. Znam samo da nismo lud narod.Ali možemo uskoro da postanemo. Da se pretvorimo svi pomalo u navijače, koji lome, tuku, biju, a niko im nije rekao da to i nije njihova utakmica. Ili da su golmani promenili strane. Ili, da je sudija već svirao kraj. A možda čak i da nas je Evropa kaznila pa se ovo Balkansko finale ima igrati bez publike. Zbog ranijeg nedoličnog ponašanja.
Ne znam. Prekidam utakmicu. Sviram kraj.

БОГ, ПА КУМ ( и, да ли је тако?)

"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!
"Одричеш ли се?"
"Одричем се!"

Најпрепознатљивији, и најснажнији тренутак је ово у обреду крштења где се дотад некрштена душа уводи у истински, прави живот, живот у Богу, а одриче се Нечастивог. У том, за сваког живог створа изузетном тренутку, у његов живот на посебан начин, осим Крста којим је ту, за убудуће обележен и њиме штићен, улази и особа која га је крстила, која је тиме преузела на себе одговорност да бдије над том крштеном душом више од оца, више од мајке. Да бдије попут Бога, бивши већ његовим изаслаником.
"Бог, па кум!" изрека је у нашем народу. Сличних изрека, а и легенди и прича које осликавају тај посебни кумовски однос је небројено у нашој историји. Најчешће са много узвишености, дубоких значења, великог поштовања, љубави, респекта.
Има и друкчијих, наравно. Људи смо, па и грешимо, чак и тамо где не бисмо смели. Према ономе ко нас је крстио, ко нас је увео у духовни живот, ко је наш духовни отац...
У детињству, слушала сам, полушапатом причане, ретке приче о "проклетствима изневереног кумства". О томе да је некоме ко се оглушио о жељу кума, па свом новорођеном сину дао име друкчије од оног које је изабрао кум, болест напала и преполовила фамилију. Или другу, по којој је неки младић, уместо кума из свог дугогодишњег породичног кумства, без објашњења, узео за кума пријатеља из војске. Ни тај се није добро провео...
Небројене су такве приче кроз српску историју, просто да човек помисли како кумство Србима и није дато као благослов, него као усуд, проkлетство, шта ли. О изневереном кумству Вујице Вулићевића према Карађорђу знамо сви. Оно што је мање познато је да и дан-данас потомци Вујичини, породице Вулићевић из Азање баш и немају још увек "среће у кумовању" и да њих, најблаже речено, некако избегавају да окуме.Због те давне издаје кума, плаћене животом. Лично, породичном лозом сам везана за ту причу, која има и наставак. Убивши Карађорђа, ни Вујица није дуго поживео, каже прича. Мој далеки предак, Гмитар, сестрић Црног Ђорђа, желећи да освети свог ујака, спреми једног дана погачу и ракију, оде у посету Вујици Вулићевићу (а који је опет био његов кум) - на "помирење". Седну, замезе погачу, а Вујица натегну и из балона добар цуг ракије. Гмитар одби ракију. Мало после, у гушењу, оконча свој живот Вујица. У ракији је био отров.
"Како ти нашег Ђорђа, тако ја тебе", кажу да је рекао Гмитар.
Колико је истине у овоме, није поуздано, али свакако стоји тако исписано у "Гитарином житију", својеврсном родослову моје фамилије, од Карађорђа до нас...
А кум треба да се поштује. Почасно место, најбољи есцајг пред њега, најбољи печени брав. И бескрајно поштовање у опхпођењу, па скоро да се у њега, као у цара, и не гледа у очи, него негде поред... Е, било некад!
А онда кренула нека нова "мода" да се, они који нису, како је у Православљу уобичајено, крштени као мали, крсте као одрасли, позивајући за кума најчешће најбоље пријатеље, колеге. И то би било у реду, да тај однос није настављан као са најбољим пријатељем и колегм, а не са кумом. Свакодневна виђања, тривијалности, дневни живот, доносили би врло брзо и сукобе, непоштовање, а то је далеко од онога што треба да буде однос са својим духовним родитељем .- кумом.
Само у савременој историји (рецимо политичкој) имамо неколико нелепих примера издаје кумства, и онога што кумство никако не би требало да буде. Иван Стамболић и Слободан Милошевић су били кумови. Вук Драшковић и Војислав Шешељ, такође. Шешељ и Томислав Николић, исто. А сви знамо како се њихово кумство завршило.
Није кум пријатељ, није комшија, није исто што и рођак који нам, и ненајављено, сврати на кафу. Кума не зовенмо да нам попшрави бојлер, или је боље да га не зовемо. Кум трерба да нам је ту кад смо несигурни, тужни, разочарани, слаби. Тад да му се обратимо и он тад да нам помогне. А он ће знати да нам помогне, сам Бог ће га поучити како. А оваквим односима како се данас све чешће третира кумство, загубила се основна нит, оснивни смисао кумства. Јер, није све завршено чином крштења. Не, тад тек почиње. И обавеза кума да о ономе кога је крстио брине као о свом духовном чеду, и обавеза крштеног да кума бар поштује као свог духовног оца.
Све друго, бива далеко од онога што кумство треба да буде.

ТЕОФИЛОВА ГЕЈ-СРБИЈА

Некад између Истока и Запада, или између небеског и земаљског царства, Србија је ових дана стављена пред нови избор: геј или стрејт варијанте. Да се пита Теофил Панчић, умни колумниста београдског недељника "Врерме". У најновијем броју овог часописа, под насловом "Четири зида " ( може се цео текст видети на www.vreme.com ), а непосредно пред најављену параду поноса свих српских лезбијки и гејева ( за коју наравно није извесно да ли ће се овог пута одржати - прошли пут је "угушена у ћушкама и модрицама!), Панчић покушава да из једног новог угла ( а мудри колумнисти увек то чине зар не?) осветли појаву педерастије.
Осим што пореди неупоредиво ( брак и развод Драгана Ђиласа и сексуалну оријентацију гејева), прозива оне који друкчије од њега мисле, гледе хомосексуализма ( оп.а. "Гледе" је иначе Панчићева нова омиљена реч), остаје нејасно шта је хтео да постигне овим текстом, осим што је, ничим изазван, бацио рукавицу у лице онима којима је још до традиционалних вредности стало. И који "европску демократију" не схватају као да се "све може". Па и да педери парадирају центром града...
Елем, одговорих ја г-дину Теофилу-кол(ум)ном-Панчићу, на мејл Времена, са све именом и презименом испод текста, али се бојим да то моје писаније светла дана на страницама "Времена" видети неће.
Зато, Блогеру и Богу хвала, то може овде. Ево мог одговора слободоумном, европихитајућем и гејевима-заштитнички-расположеном Теофилу.


КАД ЧЕТИРИ ЗИДА ХОЋЕ ДА ПОСТАНУ ТРИ


Горњи наслов би требало да буде наслов мог коментара на Вашу колумну. И, осим наслова, Вама као паметном човеку, и није потребан никакав текст испод њега да би Вам се рекло шта желим да кажем. Зато и нећу рећи, разумели сте, господине Панчићу.
О Вашем необично детаљном нападу на оне који друкчије гледе хомосексуализма мисле од Вас ( конкретно о ставу Слободана Антонића ) могу само да додам: има их још који су таквог мишљења. Један се зове Ратко Дмитровић и ономад је, ако се не варам, своју колумну на дилему шта са хомосексуализмом насловио са "А ШТА ЋЕМО АКО ВОЛИМ КОЗЕ?" И, збиља, шта ћете са онима који воле козе, господине Панчићу? Хоћете ли и њих бранити. И они су сексуална мањина...
А о грађанину Ђиласу градоначелнику Драгану о коме говорите у овом тексту? Па, шта рећи, њега сте ионако узели тек као шлагворт за Вашу тезу. Потпуно неоправдано сте га стрпали у ову причу, али ваљда на то, као колумниста, имате право.
Као и ја да Вам овако одговорим.

Искрени стрејт поздрав,
Тодора Шкоро

п.с. Геја у себи кријем к'о змија ноге. Ваљда тако треба!

ДОКЛЕ ВИШЕ ПОДЕЛЕ?

Урбана и рурална, европејска и назадна, демократска и конзервативна, плаћеничка и патриотска... Србија, наравно. Никад више таквих подела, него данас, чини се. И свако, коме педигре сеже тек до тога да је знан свом комшилуку, а има неку моћ да се јавно огласи, такмичи се увођењем нових и нових подела Србије. Докле више? И јесу ли те поделе неопходне? И знају ли њихови творци да оне такве могу да буду погубне?
А различитости су друга ствар. Одувек их је било, и Богу хвала да је тако. И у земљи Србији, кроз њену историју. Али се никад, као сад, чини ми се, користећи те благодарне разлике, не манипулише њима да би се створиле поделе, а с поделама и конфронтације, сукоби, невоље, зло. Коме то треба?
Бивало је, у време настанка вишестраначја у Србији, с почетка 90-их много више опција, кад су се једном родиле: и политичких, и културолошких, социјалних... Тада је то био плурализам. И никоме није падало на памет да целу Србију тако грубо као данас дели на пола (а процена је да је то баш ПОЛА; пола "ове", пола "оне" Србије). Осим, наравно, тежње једног дела Србије, да смени владајући режим који су потом и сменили. Али ни тада, у тој тежњи, ако ме сећање не вара, није се Србија овако делила, као сад.
А онда је режим смењен. Победила једна друкчија опција. И, рекло би се, потрребе за конфронтацијом више није требало да буде. Али... Победници су заборавили да својом победом нису неутралисали и некакву друкчију Србију, друкчије мишљење, да оно постоји. И треба да постоји. Али се бојим да оваквим, често увредљивим поделама и супротстављањима нећемо постићи ништа добро.
И бојим се да ту поделу иницирају управо они којима су уста пуна демократије и Европе. Не схватају да њихову фасцинацију Европом не морају да деле сви. И не треба да је деле. И не схватају да тон којим се обраћају "друкчијој" Србији не слути на добро, не води ничему добром. И не схватају да ваљда у свим земљама света постоје такве различитости, па се од тога не прави платформа за сукобе, тако што ћете део свога народа етикетирати, прозивати, трпати у "назадне" или шта-год-било.
Некидан, млади аналитичар, усхићено, инспиративно, не трепнувши, подели Србе на "Евроидеалисте", "Евросумњивце", "Еврореалисте" и... можда још некако. Очаран, вероватно, сопствним открићем. Не приметивши бесмисленост параметра по коме нас дели. А параметар се зове Европа. И не паде му на памет да та његова подела није на добро.
Зашто некоме не падне на памет да говори о јединству, о ономе у чему смо сложни, а сложни једино можемо да будемо јаки (у чему-год). Овако, галамећи о поделама, скоро оркестрирано, наводе на (можда параноично) мишљење да то чине по налогу. Нечијем. Не знам Чијем.
Уједињени (у невољи, наравно), на мостовима и трговима за време бомбардовања, нешто се и нисмо свидели неким моћницима, ако ме сећање служи.А кад нас изделе, па још окрену једне против других, лакше је...Њима. Ко год да су.

SIMBOLIKA HLEBA U SRBA

Drugde se hleb deli na beli, crni, ražani, ječmeni, baget ili kako drukčije, a u Srba, postoji i neka druga podela, bogata, poučna, višeznačna.Od rođenja pa do smrti (i posle!) u našem narodu uloga hleba u svim značajnim prilikama u životu je skoro na prvom mestu.
Tako umamo uštipak, česnicu, kumovsku pogaču, vasilicu, slavski kolač, poskuricu...Naravno, reč je o obrednim vrstama hleba,koje ne verujem da je iko pobrojao jer se od sela do sela, od juga do severa Srbije razlikuju veoma. Ali je jedno isto: ni rođenje, ni venčanje, kumstvo, krštenje, sahrana, Božić, Uskrs, čak samo ni dragi dobrodošli gosti, ne mogu zamisliti bez odgovarajuće vrste hleba.
Pogačom se zovu kumivi i prijatelji na veselje. Kumovi pogaču donose na to veselje. Kad se dete rodi, vodi se zdravo muško dete da "grize uštipak", hleb, specijalno umešen za tu priliku, a taj ugriz bi onda pojela dojilja-majka, da ima više mleka i novorođenče bude napredno.Slavski kolač je prva briga svake domaćice,kad ide blagdan. Zamešen od osvećene vodice, nošen u crkvu na dan krsnog imena, sečen i podeljen gostima za slavskom trpezom.
Česnica u nekim krajevima Srbije biva pravljena kao suva pita sa orasima, u nekim kao hleb. Umešena na Badnji dan, ukrašena i u njoj sakriven zlatnik koji bi onom članu domaćinstva koji je nađe u svom parčetu donosio blagostanje. A za odlaske na groblje, prvih pola godine ili godinu, u nekim krajevima se za dušu pokojnika posebno mese i nose mali okrugli hlebovi - poskurice.
Hlebom se,kao telom Hristovim, pričešćujemo posle posta.
Hlebu, osim Bogu koji nam je život dao, dugujemo i život na ovom svetu.
Sa hlebom se rađamo, sa hlebom umiremo.